Ko drukčije kaže kleveće i laže

Namera mi je da se pozabavim činjenicama o Crnoj Gori koje Milo Đukanović ignoriše, čiju težinu umanjuje ili za čije postojanje krivi odavno mrtve političare susednih zemalja.

Stranačke kampanje mržnje

Crna Gora kojom Đukanović vlada duže nego Lukašenko Belorusijom jeste zemlja u kojoj je rizično biti novinar. To ne tvrdi ni pokojni Milošević, ni zli opozicioni jezici, već se može lepo iščitati iz odgovarajućih tabela organizacije „Reporteri bez granica“, organizacije koje je jedna od okosnica zapadne vrednosne zajednice. A njoj Đukanović, kako često ističe, politički svesrdno teži.

„Reporteri bez granica“ su Crnu Goru stavili na 114. mesto aktuelne rang-liste medijskih sloboda, iza Zambije, a ispred Katara i Tadžikistana. Komšije su daleko bolje plasirane – Kosovo je 27 mesta ispred Crne Gore, Albanija 32, Srbija 47, Bosna I Hercegovina 48, a Hrvatska čak nedostižnih 56 mesta.

Milo Đukanović doduše priznaje da postoje problemi, ali je za crnogorskog premijera najveći problem ipak to kako svet vidi crnogorske probleme: „Percepcija je da su u Crnoj Gori ti problemi veći nego u nekim drugim društvima“. Đukanović dodaje da je kompletnu takvu sliku stvarala „Miloševićeva politička struktura u vremenu našeg sukoba“.

Nisam znao da je pokojni Milošević u stanju da posthumno utiče čak i na ljude iz organizacije „Reporteri bez granica“ godine 2015.

U stvari, ovakvim stavovima u intervjuu za Dojče vele, Đukanović samo potvrđuje nalaz ljudi iz spomenute međunarodne nevladine organizacije koji na svom sajtu konstatuju da Đukanovićeva partija, koja vlada već dvadesetak godina vodi kampanje mržnje protiv nezavisnih novinara nazivajući ih „narodnim izdajnicima“ ili „fašistima“.

Samo što umesto „fašista“ i „izdajnika“ iskusni crnogorski premijer u Minhenu koristi mudriji izraz „Miloševićeva politička struktura“.

Zemlja u kojoj je „činjenje usluga“ normalno

A „Transparensi internešnal“, još jedna međunarodna organizacija koja je očito potpala pod kobni i volšebni uticaj Miloševićevog zagrobnog delovanja, pokazuje da sami Crnogorci veruju kako se u zemlji stvari najbrže rešavaju „činjenjem usluga“ – dakle korupcijom. Tu je Đukanović u pravu kada kaže da su crnogorski problemi slični svebalkanskim, jer je Crna Gora sa brojem 61 na leđima, deset mesta ispred Srbije, a jedanaest iza Hrvatske. Moglo bi se reći da se Podgorica uporno drži sredine tabele, daleko od „pripadnosti jednom novom sistemu vrednosti“.

NATO – zajednica vrednosti?

Milo Đukanović smatra da je poziv Crnoj Gori da se pridruži Severnoatlanskom paktu „kruna naših reformskih napora – od proglašenje nezavisnosti, do danas“. To obrazlaže opet vrednosno, spominjući „istorijsku prekretnicu“ i to „u smislu odluke o pripadnosti jednom novom sistemu vrednosti – sistemu vrednosti evroatlantske zajednice“.

Ja sam mislio da je NATO vojni savez. Ne može da prođe kao naglašena „zajednica vrednosti“ zbog toga što uključuje društva koja su do iste mere korumpirana kao crnogorsko (Rumunija, prijateljska Italija, Turska, Bugarska itd), ali i zemlje koje imaju ozbiljne probleme sa slobodom izražavanja (Italija je na 73. mestu, a Turska čak na 149!) U isto vreme, izjednačavanjem evroatlanske i evropske zajednice vrednosti diskvalifikuju se zemlje koje su po svemu uzor (Finska je na prvom mestu u svetu po slobodama medija, a na drugom po iskorenjivanju korupcije. Među prvih deset su Švedska, Austrija, Švajcarska, a sve četiri zemlje nisu članice Severnoatlanskog pakta!)

Dakle, argumentacija koju prezentuje Đukanović zasnovana je na propagandnoj volji, nikako na činjenicama. Ova argumentacija, lišena umivenih floskula namenjenih upotrebi na Minhenskoj konferenciji, glasi: Ko je protiv crnogorskog članstva u Severnoatlanskom paktu, on je protivnik nezavisne Crne Gore, te protivnik učlanjivanja u Evropsku uniju, a time i protivnik evropskih vrednosti. On je proizvod večnog Miloševićevog duha.

Da zaključimo: Redukovanje evropskog vrednosnog modela na članstvo u NATO jeste pogrešno, ali i politički besmisleno jer produbljuje crnogorske podele.

Očito je sve to ipak zgodno kada dvadeset godina vladate zemljom koja po jasnim merilima sve do danas poprilično nisko kotira unutar vrednosnog modela na koji se pozivate.