Knjiga koja je trebalo da promeni svet

Kada je u septembru 1867. godine, hamburška izdavačka kuća „Oto Majsner“ objavila prvo izdanje glavnog dela Karla Marksa „Kapital – kritika političke ekonomije“, malo šta je ukazivalo na kasniji značaj te knjige za dalji tok istorije čovečanstva. Glomazan tekst, težak za čitanje. Pravi je izazov za čitaoce, kako sadržajno, tako i stilski.

Toga je bio svestan i sam autor. Već u predgovoru Marks upozorava čitaoca: „Svaki početak je težak“, dok njegova žena Dženi jednom prijatelju socijalisti preporučuje da „dijalektičke specifičnosti prvih pasusa“ jednostavno preskoči. Prvo izdanje, objavljeno u tiražu od hiljadu primeraka, godinama se prodavalo.

Ipak 150 godina kasnije „Kapital“ čiji je drugi i treći tom objavljen tek nakon autorove smrti, jedna je od najuticajnijih knjiga moderne istorije – iako i dalje može da se sumnja da su je zaista pročitali svi oni koji se na nju pozivaju. Na vrhuncu socijalističkog i komunističkog pokreta, sedamdesetih godina prošlog veka, vlade čak šezdeset država sveta pozivale su se na učenje Karla Marksa. Za dve trećine svetskog stanovništva „Kapital“ je imao status gotovo svete knjige.

Filozof čeka na revoluciju

Marksu je takva kanonizacija i kult ličnosti koji iz nje proizilazi bila strana. Jednom je rekao da on sam nije „marksista“. Ipak, njegova namera je bila da napiše „knjigu nad knjigama“. Kao filozof, Marks je potpuno u duhu svog uzora Georga Vilhelma Hegela hteo „da dovede do pojma, a time i okonča“ jednu epohu, objašnjava hrvatski filozof i politikolog Žarko Puhovski. Pritom se radi o buržoaziji kao poslednjoj eri klasnog društva. „Marks je bio uveren da se istorija završava sa buržoaskom epohom i da tada počinje novo računanje vremena koje se završava u komunizmu, dakle u društvu u kome su klase ukinute“, kaže Puhovski.

Terminima političke ekonomije, Marks pokušava da analizira mehanizam kapitalističke privrede. Radnik prodaje svoju radnu snagu kapitalistima i za to dobija platu. Razlika između vrednosti koju je stvorio i plate koju je dobio je višak vrednosti. Kapitalista pokušava plate da drži što je moguće nižima, kako bi povećao višak vrednosti. U stalnom i nekontrolisanom stvaranju tog viška vrednosti, a time i eksploataciji radnika, prema Marksovom mišljenju leži osnovni princip kapitalizma. Ta eksploatacija, zaključuje Marks, u jednom trenutku postaje toliko nepodnošljiva, da radnik počinje da protestuje i hoće da ruši kapitalizam.

Šta je Marks prevideo?

Taj zaključak se međutim bazira na jednoj greški, smatra Bernd Cizemer, publicista i bivši glavni urednik lista Handelsblat: „Marks je rad video kao jedini izvor vrednosti, previdevši time da kapitalizam ne funkcioniše kroz eksploataciju radnika, već kroz neprestani tehnički napredak. Druge izvore bogatstva, naime inovacije, preduzetničke inicijative i tehnički napredak, on je u suštini svoje teorije potcenio“, smatra Cizemer.

Tako su pojedini društveni razvoji koje je Marks predvideo – izostali. Doduše, progresivna industrijalizacija i razvoj tehnologije procesa proizvodnje vodili su ka sve manjim troškovima proizvodnje i skraćenju radnog vremena, ali istovremeno rastuće osiromašenja radnika nije usledilo.

Kapitalizam se pokazao kao neverovatno prilagodljiv, naglašava Žarko Puhovski, „tako da je u međuvremenu i u slobodno vreme nastala takozvana industrija slobodnog vremena – u Marksovo vreme potpuno nezamisliva“.

U čemu je Marks bio u pravu

Nisu međutim sve tačke Marksove analize pogrešne. Tako je, na primer, njegov opis kapitalizma kao neprestanog procesa u kome se novac sve više gomila i ponovo investira, danas aktuelniji nego ikada. Upravo ta dinamika pre nekoliko godina je dovela do svetske finansijske i ekonomske krize.

I njegov opis neizbežne težnje ka monopolizaciji kapitala pokazao se kao tačan: prema podacima Savezne službe za statistiku iz 2012. godine, veliki koncerni su u Nemačkoj činili tek jedan procenat ukupnog broja firmi, ali su upravljali sa 68 odsto čitavog obrta. Istovremeno, 81 odsto svih manjih preduzeća kontrolisali su tek šest procenata.

Preteča globalizacije

Aktuelnija nego ikada ranije je i Marksova teza o nepravednoj raspodeli profita. Francuski ekonomski stručnjak Tomas Piketi, 2014. godine u knjizi „Kapital u 21. veku“ piše da su neprestano rastuća i prekomerna nejednakost bogatstva i prihoda jedna od karakteristika globalno aktivnog kapitala.

Već je Marksu bilo jasno da kapitalizam po svojoj prirodi nema granice u širenju i delovanju. Ekonomista Bernd Cizener naglašava da i u „Kapitalu“ i u „Komunističkom manifestu“ ima delova u kojima Marks govori da trijumf kapitalizma vodi ka nestanku svega do tada uobičajenog. Zato Marksa „možemo da smatramo prvim pravim teoretičarem globalizacije“, uveren je Cizemer.

Kapital je pobedio

Svetska revolucije je međutim izostala, a kada je dolazilo do velikih revolucionarnih prevrata, to je pre svega bilo u nerazvijenim, predindustrijskim zemljama. Ipak, revolucionari u čitavom svetu se pozivaju na Marksa, bez da su zaista pokušali da razumeju njegovu teoriju.

To važi i za Marksovu ulogu u Kini, kaže Cizemer: „Mislim da se kineski marksizam velikim delom razvio bez tačnog poznavanje dela Karla Marksa.“ Ni za zločine staljinističkog režima ne treba kriviti Marksa: „Naravno da se marksizam-lenjinizam sovjetskog tipa zasniva na idejama Karla Marksa, ali ja ne bih dovodio u direktnu vezu Karla Marksa i sovjetska masovna ubijanja 1930-ih godina“, ističe Cizemer.

Stvarni neuspeh Karla Marksa nije u zločinu koji je počinjen i u njegovo ime, naglašava hrvatski filozof Žarko Puhovski. Marks je bio uveren da je slom kapitalizma iznutra nezaobilazan i da će brzo doći. To se međutim nije desilo. I 150 godina nakon objavljivanja prvog izdanje „Kapitala“, socijalne napetosti su jednako prisutne kao i klasne razlike. Eksploatacija je još uvek osnova procesa proizvodnje. „Marksov neuspeh“, kaže Puhovski, „leži u činjenici da je on još uvek aktuelan“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android