Kit, zebra ili pas - lutrija za siromašne

Kockari su formirali čitav red pred malim kioskom u jednoj četvrti Karakasa. „Kockari" je tu pogrešna reč: nisu to nikakvi ljudi iz polusveta, niti ta kocka ima bilo šta od glamura jednog Monte Karla ili Las Vegasa. Kiosk se nalazi u siromašnom delu grada, a u redu su ljudi koji žele da se barem nadaju nekakvom boljem životu.

Među njima je i Veruška Tores. Ona ima 26 godina, po zanimanju je medicinska sestra, ali je nedavno otpuštena. „Većina ljudi koje znam kupuje srećke jer su nezaposleni. Žele da osvoje bar nešto, jer su nagrade ogromne."

I Veruška kao i mnogi drugi u Venecueli igra „Los Animalitos" – „životinjice". Igrač bira između životinje, broja nad njom i boje listića. Najjeftinija srećka košta samo 100 bolivara. U zemlji pogođenoj hiperinflacijom teško je reći koliko to vredi – danas recimo manje od četvrtine centa, naravno „na crno".

Izvlačenje se prenosi na Jutjubu nekoliko puta na dan. Stranci teško mogu da prate šta se tu događa – postoji naime više rundi izvlačenja, kako bi mogućnost za osvajanje nagrade delovala veća.

I Veruška Tores redovno kupuje srećke na kiosku u njenoj četvrti Katija u glavnom gradu Venecuele. Na srećke potroši pet do deset hiljada bolivara, ali ponekad i dobije – 50, 60 hiljada bolivara. I ponovo je preračunavanje u evro praktično besmisleno, jer i to je premija od samo 4-5 evra po zvaničnom kursu. Ali i to je četvrtina minimalne mesečne plate u toj zemlji, tako da Toresova tada ima za odeću i hranu za svog sina. A deo premije opet otpada na nove – „životinjice".

Venecuela, zemlja koja je svojevremeno dobro živela od svoje nafte, već četvrtu godinu je u dubokoj krizi. Lokalna valuta gubi vrednost brže nego što vlasti uspevaju da odštampaju nove novčanice. Nestašica vlada svuda. Na rafovima prodavnica nedostaje praktično sve – od akumulatora za automobile, pa do najobičnijeg brašna.

Eduardo Liendo jednom je osvojio glavnu nagradu: „To mi je mnogo pomoglo", kaže taj 63-godišnjak. Ali dobitnike na lutriji mi drugačije zamišljamo: on je nedavno izgubio kuću u kojoj je živeo, a i sa nagradom on još uvek živi u jednoj olupini automobila. Objašnjava nam i kako je osvojio premiju: igrao je na psa, zato što je njegov pas nedavno uginuo.

Psihološkinja Rosa Garsija objašnjava da tu nema velike filozofije: „U krizi kroz kakvu mi prolazimo, ljudi mnogo više piju i kockaju se kako bi pobegli od stvarnosti." Naravno da su i „životinjice" prilika da neko zaradi na ljudskoj bedi – ali teško je reći ko.

Ta lutrija nije zabranjena, ali nije ni pod državnim okriljem. Očigledno je da je to nekakav dogovor između privatnih firmi i lokalnih vlasti. Zato ni vladina kancelarija zadužena za igre za sreću ne raspolaže tačnim podacima o tome koliko ljudi igra „životinjice" i koliki novac se tu obrće. Ipak, očigledno je da je reč o prilično velikom novcu – a kako kriza odmiče one je sve veći.

Te srećke nisu jedini način uz pomoć kojeg se ljudi nadaju da će izaći iz svoje svakodnevne bede. Sve je više kocke i to svake vrste, a još uvek je veoma omiljeno i sportsko klađenje.

To se vidi i na hipodromu u Karakasu. I tamo se pred kladionicama pre svega gura sirotinja – kako bi pokupili dobitak za konja na koga su se kladili. Naravno, i tamo nada često traje samo onoliko koliko traje trka. Ali doći će i sledeća trka, mnogo pre nego što će doći kraj krize u Venecueli.

aa,rtr

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android