Kineska glad za energijom

Uveče, Peking izgleda kao svaki drugi grad. Tek što vrhovi solitera nestanu u noćnoj tami, kao drugo Sunce, bezbrojne svetleće reklame zablješte iznad krovova. Ovaj prizor se može videti u prestonici, ali i u svakom od 160 gradova sa više od milion stanovnika u toj zemlji. Svetle noći metropola Kine, svedoče o njenoj gladi za energijom.

To dugo nije predstavljalo problem - jer Kina ima ugalj. Kameni ugalj je jeftin za eksploataciju, kineske zalihe su gotovo neiscrpne a tehnika je proverena i funkcioniše već decenijama. Uz pomoć ovog resursa, Kina je samu sebe lansirala u moderno doba, brže od ijedne zemlje u istoriji. Ali, doba uglja je na izmaku u Kini.
Ugljen-dioksid koji se oslobađa tokom sagorevanja uglja, samo je jedna od opasnosti.

Daleko je gora mešavina sitnih čestica prašine, čađi i teških metala, koja godišnje ubije preko četvrt miliona Kineza i uzrokuje 230 milijardi dolara štete zbog zagađenja prirodne sredine.

Kinezi na vrhu sveta

Šta preduzeti kada država ima ogromnu potrebu za energijom, ali njen najvažniji energent zamračuje nebo prašinom i ubija ljude? Odgovor glasi: odreći se uglja. Doduše, ta sirovina pokriva 67 odsto snabdevanja energijom. Oslobađanje od uglja je spor i donekle trnovit zadatak. Tokom 2011, potrošnja uglja je porasla za 9,4 odsto. U 2013, povećanje je iznosilo tek tri odsto. Ipak, rast se nastavlja. A potrošnju bi valjalo smanjiti.

Struju je nemoguće tek tako isključiti, to bi ubogaljilo privredni rast na kome počiva socijalna stabilnost. Zbog toga vlasti u Pekingu procenjuju da će potrošnja nastaviti da raste do 2020, tempom od nekih dva posto godišnje, ali da će tada dostići vrhunac. Istovremeno, potrebe Kine za energijom će se povećavati za sedam odsto svake godine. Dakle, ekološki izvori energije će postepeno zadovoljavati sve veći deo potrošnje.

U Nemačkoj se takođe odvija reforma energetskog sektora, odnosno prelaz na čistu energiju, ali to u poređenju sa planovima Kine deluje smešno. Pored brane Tri klisure na reci Jangcejang, koja je otvorena 2003. i predstavlja najveću branu te vrste na svetu, u narednih šest godina novi projekti će obarati rekorde: u regionu Unutarašnja Mongolija izgradiće se najveća solarna elektrana na svetu, a na zapadu Kine najveći elektrana na vetar. U pogledu korišćenja snage vetra i sunca, Kina je već prva na svetu.

Izbor između radijacije i smoga

Najveća razlika između kineske i nemačke reforme je odnos prema nuklearnoj energiji. Dok Nemci punom parom napuštaju takav način snabdevanja energijom, Kinezi isto tako energično dodaju gas. Nakon Fukušime u Japanu, mnoge azijske zemlje povukle su ručnu, ali, kineska vlada nema drugu mogućnost nego da ponovo investira u nuklearnu energiju.

Ta opcija je isuviše važna za buduće snabdevanje energijom. Pored 20 postojećih reaktora, tokom narednih godina biće izgrađeno još 28, a planira se još veći broj – i još jedan svetski rekord, najveća nuklearna elektrana na svetu u pokrajini Šandong. Vlasti u Pekingu ne moraju da strahuju od masovnih protesta protivnika nuklearne energije.

Po ovom pitanju, podrška među narodom daleko je veća nego u Nemačkoj. Ljudi su mnogo spremniji da preuzmu rizike koje donose nuklearne elektrane, nego da i dalje udišu otrovni smog.

Zapadne zemlje su do sada imale dobar izgovor da ne ulažu novac u čiste izvore energije. On je glasio: u poređenju sa džinovskom potrošnjom uglja u Kini, bilo kakva ušteda ostala bi bez efekta, bez Kineza u timu, globalna katastrofa je ionako neizbežna.

Ali, ako Kina ostvari svoje trenutne planove, Zapadu će ponestati izgovora. Štaviše, Kinezi koji su na svojoj koži osetili negativne posledice uglja, mogli bi da okrenu smer inovacija, i da počnu da objašnjavaju zapadnjacima kako se prelazi na alternativne izvore energije.

Ogromna šteta koje uzrokuju fabrike uglja donela je nešto dobro – primorala je Peking da brzo reaguje. Možda to nije bilo dovoljno brzo, reći će ljudi koji moraju da žive u smogu. Ali, ako se u obzir uzme izazov koji ih čeka, oni ipak to čine brže nego sve druge zemlje.