„Kazni Bože Englesku“

Britanski ministar spoljnih poslova Ser Edvard Grej poraženo gleda kroz prozor kancelarije. Bilo je to uveče 3. avgusta 1914. Dok se ispred prozora pale ulične lampe, ministar izriče svoje proročanstvo: „U celoj Evropi svetla se gase. Nećemo doživeti da ih ponovo upale.“

Na evropskom kontinentu, nemački Rajh je proglasio rat Francuskoj. Nemačke trupe su, protivno međunarodnom pravu, prešle granicu neutralne Belgije. Velika Britanija je Nemačkoj postavila ultimatum: Berlin je imao rok do ponoći da saopšti da će poštovati neutralnost Belgije. Nemci ne odgovaraju, ultimatum ističe – i dve moćne države se zbog toga od ponoći nalaze u ratu.

Briketi od uglja uz propagandu

Nemci su bili ogorčeni zbog britanske objave rata. Uskoro se pojavio novi pozdrav. „Kazni Bože Englesku“ uz otpozdrav „Nek je kazni“. Božji gnev je prizivan na propagandom materijalu svih vrsta: na plakatima, razglednicama, ali i na svakodnevnim predmetima kao što je gore prikazana poštanska marka sa topovskim zrnom. Čak su i briketi uglja, bračni prstenovi, tacne i tanjiri ukrašeni ovom parolom.

Uskoro je Nemce na boj protiv Engleza prizivala i pesma „Pev mržnje protiv Engleske“ autora Ernsta Lisojera: „Nikad se nećemo odreći mržnje / Samo jednu mržnju imamo svi / Složno volimo, složno i mrzimo / Samo nam je jedan dušmanin: ENGLESKA!“ Ta ista pesma predviđa i konačno sklapanje mira sa drugim protivnicima - „Šta nas se tiču Rus i Francuz / Pucanj za pucanj, udar za udar / Mi ih ne volimo / Mi ih ne mrzimo“, kaže Lisojer – ali mržnja Nemaca prema Englezima trebalo bi da traje večito.

Promena odnosa moći

Ulazak Britanaca u rat primorao je nemačku propagandu da užurbano stvori izobličenu sliku o neprijatelju, nalik odavno poznatim propagandnim šablonima za Francuze i Ruse. Nemci su već ratovali protiv obe te države i to u više navrata – ali ne sa Velikom Britanijom. Naprotiv: tadašnja supersila bila je najvažniji trgovinski partner Nemačke. Zajednički interesi su dugo određivali spoljnu politiku Britanaca i Nemaca: Britanija i nemačke države poput Pruske stalno su pokušavali da se brane od francuskog hegemonizma.

Britanska politika počela je da se menja od 1871, kada je Nemačko carstvo najpre postalo velika sila, a zatim i nastavilo da jača u privrednom i vojnom smislu. Nemačko ujedinjenje narušilo je stogodišnju ravnotežu na kontinentu. Strasti je podgrejalo i to što je Nemačka izgradila ogromnu flotu i tako ugrozila britansku prevlast na moru. „Nemačka mora da poseduje tako snažnu ratnu mornaricu, da bi rat – čak i sa najsnažnijim protivnikom na moru – predstavljao opasnost po nadmoć tog protivnika“ sumirao je nemački admiral Alfred fon Tirpic. Najsnažniji protivnik bila je Velika Britanija.

Britanija je 1904. rešila svoje kolonijalne sukobe sa Francuskom, a 1907. te dve zemlje sklopile su vojni savez sa Rusijom. Nemačku su okružile sile Antante. Ipak, kada je Velika Britanija u avgustu 1914. objavila Nemcima rat, nemačka javnost je bila zapanjena. Mnogi Nemci su to doživeli kao „prepad“, a propaganda je tražila nategnuta objašnjenja kako je dojučerašnji „bratski germanski narod“ okrenuo leđa toj zemlji i „izdao“ Nemce.

Varvarski „Huni“ protiv engleskih „dućandžija“

Britanci su „nacija trgovaca“ koja misli samo na svoje interese i zavidi Nemcima na sve većem blagostanju, objašnjavao je ekonomista i sociolog Verner Zombart u svojoj popularnoj knjizi za vojnike na frontu „Trgovci i junaci“ (Händler und Helden). Po njegovoj logici, to nije bio samo sukob država već i sukob različitih pogleda na svet: na engleskoj strani vlada „bolesni“ individualistički „piljarski mentalitet“, a na nemačkoj „duh žrtvovanja otadžbini“.

Prve britanske trupe stigle do Francuske već sedmog avgusta. Uskoro su počele borbe protiv Nemaca. Britanska propaganda je vojnicima do iznemoglosti ponavljala tezu da su Nemci „Huni“ – nekulturni, necivilizovani, i brutalni. Masakri nad belgijskim civilima ili razaranje svetski poznatog univerzitetskog grada Levena zapečatili su reputaciju Nemaca kao divljih osvajača. Mit o Hunima je zapravo stvorio car Vilhem II, kada je 1900. poslao nemačke trupe da uguše ustanak protiv Evropljana u Kini: poput varvarskih Huna, sam pomen nemačkih vojnika biće dovoljan da se neprijatelju utera strah u kosti. Taj izraz se okrenuo protiv nemačke vojske – britanski vojnici su i u Drugom svetskom ratu nazivali svoje protivnike Hunima.