Kaspijski gas važniji od demokratije

Vest koja je stigla tri dana pre saveznih izbora u Nemačkoj, održanih 22. septembra, prošla je skoro neprimećeno: Eon, najveća nemačka energetska grupa, potpisala je sporazum o gasu sa Azerbejdžanom. Kompanija će uvoziti 40 milijardi kubnih metara prirodnog gasa tokom narednih 25 godina. Taj gas dolazi sa polja Šah Deniz, koje važi sa najveće u Kaspijskom jezeru.

Uvoz prirodnog gasa počeće 2019. godine kroz trans-jadranski gasovod (TJG). Odlučeno je da izgradnja gasovoda počne juna ove godine. Iako je Evropska unija navijala za jedan drugi projekat – gasovod Nabuko – Brisel je sada zadovoljan zbog tog novog izvora energije. Unija bi želela da se više osamostali u odnosu na ruske energetske izvore.

Inače, naftom bogati Azerbejdžan, danas bira novog predsednika. Ako nam istorija išta govori, najveći izgledi su da će aktuelni predsednik ponovo da pobedi. Pre deset godina, predsednik Ilham Alijev izabran sa skoro 80 odsto glasova. Na izborima 2008, dobio je više od 88 odsto glasova, a sličan rezultat očekuje se i sada. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju njegovo ubedljivo vođstvo ispred nad ostalih devet kandidata.

Nejednake šanse za opoziciju

Uoči glasanja, azerbejdžanska izborna komisija navodi da će ono biti demokratsko, ali stručnjaci za taj region se ne slažu. Među njima je i Uve Halbah iz Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove. On kaže da predsednički izbori „neće biti fer i slobodni“. „Aktuelni predsednik dominira u medijima. Opozicija se zastrašuje, a skupština se ograničava“, kaže Halbah za Dojče vele.

Kanan Atilgan, direktor regionalnog programa „Dijalog sa Kavkazom“ fondacije „Konrad Adenauer“, smatra da bi bilo „suviše optimistično“ oceniti ove izbore kao demokratske. Prema njegovim rečima, opozicionim kandidatima podeljene su slabe karte.

Kandidatura Rustama Ibrahimbekova, zajedničkog kandidata nekoliko opozicionih partija, nije prihvaćena, zato što on poseduje ruski pasoš i živeo je u inostranstvu. Opoziciona grupa „Nacionalni savet za demokratske snage“ kandidovala je istoričara Džamila Gasanlija, ali očekuje se da će njegov konačni rezultat biti jednocifren. Sve nagoveštava da će jedna preostala politička dinastija u post-sovjetskom regionu nastaviti da vlada i tokom narednih pet godina.

Dinastija Alijev

Pedesetjednogodišnji Ilham Alijev nasledio je predsedničku funkciju od svog oca. Hejdar Alijev je kao predsednik vladao tom zemljom bogatom prirodnim resursima, a pre toga je bio lider Komunističke partije.

Iako Ilhamu Alijevu prvobitno nije bilo dozvoljeno da učestvuje u trci za predsednika nakon dva mandata, on je uneo ispravke u zakon što je potvrđeno i na referendumu, koji je inače veoma kritikovan. Na taj način, Alijev je izmenio pravila i sada ga ništa ne sprečava da se kandiduje na izborima neograničeno dugo.

Organizacije za ljudska prava, kao što su „Amnesti internešnal“ i „Hjuman rajts voč“, već godinama kritikuju Azerbejdžan. Na desetine političkih aktivista i novinara završilo je u zatvoru, navodi se u izveštaju koji je u septembru objavio „Hjuman rajts voč“.

Optužbe za dvostruke standarde

Slični uslovi postoje i u drugim država koje su nekada bile deo Sovjetskog saveza. Evropska unija uvela je vlasti u Belorusiji sankcije. Beloruskom predsedniku, Aleksandaru Lukašenku, nije dozvoljeno da putuje u zemlje Evropske unije.

Međutim, Evropska unija se prema Azerbejdžanu ophodi drugačije. Ilham Alijev često putuje u Evropu gde mu se čestita mu na „ogromnom progresu“ koji je postigao u modernizaciji zemlje. Takvo mišljenje izneo je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo prilikom sastanka sa Alijevim, juna ove godine (fotografija gore).

Azerbejdžanski predsednik odbacuje kritike koje stižu iz zapadnih medija. „Imamo slobodnu štampu, cenzura ne postoji, a sve političke partije su slobodne u svom radu“, odgovara Alijev. Sa druge strane, opozicija u Azerbejdžanu optužuje Evropsku uniju za dvostruke standarde. „Belorusija je dobila mnogo oštrije kazne od Azerbejdžana, iako se politički razvoj u te dve zemlje mnogo ne razlikuje“, kaže Halbah.

Azerbejdžan je jedan od snabdevača evropskih zemalja energijom, što samo „otežava Uniji da kritikuje razvoj tamošnje političke situacije“, smatra Halbah. Kao rezultat toga, vlasti u Azerbejdžanu dobijaju sve više „samopouzdanja“, tvrdi on.

Tiha kritika

Zapadne kompanije od 1994. godine eksploatišu naftu u bivšim sovjetskim republikama, a u bliskoj budućnosti će to početi da rade i sa prirodnim gasom. Evropska unija i Azerbejdžan su 2011. potpisali zajedničku deklaraciju kojom se Baku obavezao da će isporučivati prirodni gas EU. Taj plan će biti i primenjen izgradnjom trans-jadranskog gasovoda.

Ipak, bilo bi pogrešno kada bi se reklo da je Evropska unija potpuno tiha po pitanju demokratije u Azerbejdžanu, podseća Atilgan iz fondacije „Konrad Adenauer“. Nemačka je pred prošlogodišnji Evroviziju koja je održana u azerbejdžanskoj prestonici, izrazila svoju zabrinutost. Ali odnosima sa Bakuom ipak dominira opravdavani interes EU za kaspijskim prirodnim gasom, kaže taj stručnjak.

Tokom predizborne kampanje, Evropska unija se uglavnom uzdržavala od kritikovanja azerbejdžanske vlade. Pre nedelju dana su šefica evropske diplomatije Ketrin Ešton i komesar za proširenje Štefan File, objavili saopštenje u kojem izražavaju svoju zabrinutost zbog „pritiska na opozicione aktiviste, civilno društvo i nezavisnost medija“. To dvoje evropskih zvaničnika naveli su da će Brisel nastaviti da prati situaciju u Azerbejdžanu.

Autori: Roman Gončarenko / Nevena Cukućan
Odgovorni urednik: Ivan Đerkov