Kasno pokajanje jednog Luksemburžanina

Junker kreće u ofanzivu, ali sa debelim zakašnjenjem. Bila je greška, kaže sada, što se još prošle sedmice nije izjasnio o optužbama za poreske trikove u njegovoj domovini. I žali zbog poreskih prednosti koje je Luksemburg nudio. Danima se Junker skrivao od medija, bilo je mnogo posla za njegovu portparolku. Onda odjednom, kada je pritisak ojačao, Evropska komisija planira da uvede jedinstvena pravila i razmenu informacija o poreskim dogovorima. Drugim rečima, na evropskom nivou će se šef Komisije Junker boriti protiv onoga što je premijer i ministar finansija Luksemburga Junker radio više od dvadeset godina. Pokušaj deluje kao koprcanje Junkera da gurne u zaborav svoju raniju ulogu.

Cela država kao poreska oaza

Očigledno lukavi političar dugo nije mogao da shvati o čemu se ovde radi, možda zato što su poreski trikovi u njegovoj zemlji bili svakodnevica. Luksemburg je uz pomoć komplikovanih finansijskih šablona pomagao međunarodnim koncernima da uštede milijarde od poreza. Kao neko ko je dve decenije bio ministar finansija i skoro toliko ujedno i premijer Velikog Vojvodstva, Junker je neraskidivo povezan sa razvojem Luksemburga u finansijski centar. Cela državica kao mesto gde stranci i međunarodne firme mogu da uštede porez – to je bio model na osnovu kojeg pola miliona Luksemburžana ima ubedljivo najveći dohodak po glavi stanovnika u EU. Ipak, Luksemburg nije usamljen u ovoj praksi. Irska i Holandija su takođe široke ruke prema velikim koncernima. I svi to znaju. Pre nekoliko dana je 50 država – među njima i Luksemburg – potpisalo sporazum o razmeni informacija o mušterijama banaka. Takve spremnosti do sada nije bilo kada se radi o oporezivanju firmi.

Građanin plaća

Evropska komisija je još prošle godine krenula u proveru poreskih sistema u Irskoj, Holandiji i Luksemburgu. Tu se, međutim, radi o pitanjima konkurentnosti, a ne o tome da li su poreski dilovi legalni ili ne. Tačno u tom grmu leži zec i junker sada priznaje: nije sve što je pravno dozvoljeno ujedno i moralno. Kada jedna država EU privuče preduzetnike smešno niskim porezima, onda ona živi na račun drugih država koje ne mogu ili neće da budu tako velikodušne prema najbogatijim firmama. I na kraju su uvek obični građani osuđeni da svojim poreskim davanjima popunjavaju rupe u budžetu. To je skandal. Skandal je i što je Evropa do sada tolerisala razornu praksu. To ide na vodenicu onih koji žele da unište evropsku ideju. Nije čudo što je francuska desničarka Marin Lepen prva tražila Junkerovu ostavku. Njoj i njenim istomišljenicima širom Evrope je ovim skandalom upala kašika u med.

Ostavka nerealna

Uprkos tome će Junker ostati predsednik Evropske komisije. Za to će se pobrinuti većina koja u Evropskom savetu i Parlamentu i dalje podržava Luksemburžanina. Previše je mučan i komplikovan bio proces u kojem je na posletku Junker izabran za šefa EK, previše personalnih pitanja zavisi od toga, pitanja kod kojih uvek treba voditi računa o partijskim, geografskim i drugim aspektima. Smeniti Junkera i krenuti ispočetka – to bi bio Sizifov posao. Ostavka bi, osim toga, u široj javnosti samo ojačala utisak da su evropske elite omanule. Zbog alarmantnog evroskepticizma, Junker je na predstavljanju svoje Komisije rekao da je u pitanju „poslednja šansa za Evropu“. I njemu je jasno šta je sada na kocki. Ali mu izgleda nije bila jasna sopstvena uloga u korišćenju te „poslednje šanse“. Nadajmo se da se Evropska unija konačno probudila i da će okončati praksu kojom su veliki koncerni štedeli milijarde. Za to svakako postoji podrška javnosti.