„Kamenovi spoticanja“ za žrtve holokausta

Bele ruže i crveni karanfili uokviruju dve sjajne mesingane ploče na trotoaru ispred kuće u ulici Tomazijus štrase broj 23 u Lajpcigu. Pored toga gore četiri sveće. Mlada majka se zaustavlja, razmenjuje nekoliko reči sa svojom malom ćerkom, pokazuje na tek postavljene mesingane ploče na tlu. Nakon toga, polako idu dalje. Šta je tačno majka ispričala svom detetu, možemo samo da pretpostavimo. Verovatno su pale tužne reči, kao holokaust, deportacija i kukavička ubistva. Možda je, ipak, rekla svojoj ćerki da je još premlada za sve to i samo joj pročitala šta piše na dva kamena: „Ovde su živeli Leopold i Malka Rabinovič, pobegli 1939. u Letoniju, Riga – deportovani i ubijeni 1941.“

Sat vremena ranije tog novembarskog dana, grupa ljudi je na slaboj kiši i niskoj temperaturi stajala ispred kuće i čekala Guntera Demniga. On je stigao oko 10 časova ujutro. Na glavi šešir, u radnom odelu, krči sebi put do ulaznih vrata i bez oklevanja malom motikom počinje da pravi rupu u pločniku. Još pre nekoliko godina ovde je postavio takozvani „kamen spoticanja“ za nekadašnjeg stanovnika kuće, a sada će u pešačku stazu pored toga da uzida i dve ploče za bračni par Rabinovič. Sve to jedva da traje duže od deset minuta, a onda je kelnski umetnik već završio posao. Minut ćutanja, tihi naklon, a zatim vraća svoj alat u auto.

Niko više ne treba da skreće pogled

Projekat „kamenovi spoticanja“ je Demnigova ideja. Samo ovog prepodneva postavio ih je 13 u saksonskom gradu Lajpcigu. Na redu je još osam. U proteklih 20 godina, uzidao je preko 35.000 mesinganih ploča, u 750 gradova i sela. Ne samo u Nemačkoj, već i u Poljskoj, Austriji, Ukrajini, Mađarskoj i nekim drugim evropskim državama. Sve su to zemlje koje je nacistička Nemačka opustošila, otimala ljude, deportovala ih, ubijala.

Taj 65-godišnjak prvi kamen postavio je u decembru 1992. godine, zbog, kako kaže, „nezadovoljstva centralnim spomenicima, na kojima se jednom godišnje postavi venac“. Ništa više se tamo nije dešavalo, a i sama ta mesta su van gradova. Za razliku od toga, njegovi kamenovi leže direktno ispred kućnih vrata, ispred kuća u kojima su nekada stanovali oni koji nisu preživeli nacizam. Memorijalni „kamenovi“ podsećaju prvenstveno na jevrejske žrtve, ali postavljeni su i neki za Rome i Sinte. Skoro da ih ne možete previdjeti. „Užas je počeo tamo gde su ti ljudi tada pokupljeni“, kaže Demnig i dodaje da je holokaust, uništenje Jevreja, počelo usred zajednica – nestajale su komšije i nikada se nisu vratili. Danas je teško poverovati da to niko nije primetio.

Poseta iz Njujorka

Rad Guntera Demnigova ovog novembarskog prepodneva pažljivo posmatra Bani Burson. Ona je samo zbog toga iz Njujorka doputovala u istočnonemački Lajpcig. To je emotivni trenutak za 64-godišnju Amerikanku: Leopold i Malka Rabinovič bili su njeni deda i baka. „Ovo danas je nešto divno, iako je povod strašan. Gunter Demnig svojim projektom gradi most između prošlosti i budućnosti“, kaže ona.

Njena majka nije htela da joj ćerka otputuje u Nemačku. Danas ima 93 godine i takođe živi u Njujorku. Jedva je uspela da pobegne iz Nemačke 1938. godine. Roditelji su joj nabavili vizu i hteli su da malo kasnije dođu za njom. Nikada nisu dospeli do SAD – zbog svoje jevrejske vere transportovani su u Rigu i 1941. ubijeni. Ni danas u Letoniji ne postoje ni grob ni spomen-obeležje za njenu porodicu, priča Bani Burson sa suzama u očima, ali sa osmijehom na usnama. „Sada konačno imamo mesto sjećanja. To je za našu porodicu divno i veoma sam ponosna što su i ovi mladi ljudi ovde, da sačuvaju sećanje.“

Mladi kumovi za kamenove spoticanja

Karla i Simon stoje malo dalje od ostalih. Oni su dvoje od ukupno četvoro mladih ljudi na koje Bani misli. To dvoje 14-godišnjaka preuzelo je „kumstvo“ nad ta dva kamena spoticanja. To je bio poklon njihovih roditelja. Ispočetka su Karla i Simon tu ideju smatrali čudnom, ali sada više ne. Skoro godinu dana oni se intenzivno bave porodičnom istorijom Rabinoviča. Istraživali su u arhivu i čak primili stara pisma iz Njujorka. To su na stotine pisama koje su roditelji tada slali svojoj izbegloj ćerki u Ameriku. „To je stvarno bilo strašno, tužna priča“, kaže Karla. Njeni i Simonovi roditelji su tim poklonom u svojoj deci želeli da probude osećaj za nemačku istoriju. Izgleda da funkcioniše.

Sveće pored Demnigovih kamenova trepere na vetru. Ruže i karanfili su orošeni od kiše koja je u međuvremenu prestala. Prvi zraci sunca padaju na kuću na broju 23. Čuje se pesma – topli, meki zvuk gitare. Otac projekta je već otišao, mora da postavi još mnoge kamenove spoticanja – tog dana, ali i sledećih godina. Sve dok je u stanju, Demnig želi da nastavi da postavlja male mesingane ploče. Zbog toga će 2. decembra 2012. u Hamburgu dobiti nagradu „Marion Denhof“ (Dönhoff).

Bani Burson jedna je od poslednjih koji okreću leđa kući u ulici Tomazijus štrase. Čini se kao da se za nju zatvorio krug: „To je toliko pozitivna stvar. Sada kada se vratim u Njujork, ispričaću majci koliko je bilo lepo. Mislim i nadam se da će joj to pomoći, jer ona još uvek živi sa tom tugom.“

Autori: Roni Arnold / Melina Borčak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković