Kako su jugoslovenski ratovi promenili Bundesver i Nemačku

„Devedesete su bile ključna decenija za spoljnu i bezbednosnu politiku Nemačke. Tokom tog perioda, redefinisana je njena međunarodna uloga. Ujedinjena Nemačka je povratila svoju staru geopolitičku poziciju centralne sile u srcu Evrope, ali ju je redefinisala u svesnom odvajanju od prošlosti“, piše Mihael Štak u uvodu teksta za Frankfurter algemajne cajtung. Radi se o prikazu knjige „Bundesver na Balkanu. Između rata i očuvanja mira“, autora Agilolfa Keselringa.

U kratkom delu o periodu posle Drugog svetskog rata do ponovnog ujedinjenja, autor navodi da je (zapadna) Nemačka kroz „dobrovoljnu integraciju“ u Evropsku zajednicu, NATO i KEBS „htela da pruži svoj doprinos srastanju Evrope u celini, uključujući Rusiju i celu centralnu i istočnu Evropu“. Istovremeno, „razvijala se šira liderska uloga Nemačke u Evropi“, iako i dalje čvrsto usidrena u savezništvo sa Francuskom ustanovljeno 1963. Uloga Berlina u međunarodnoj odbrambenoj i bezbednosnoj politici „bila je definisana prvenstveno kao reakcija na krize i sukobe“.

Rat se 1991. vratio u Evropu

„Agresijom protiv Slovenije i Hrvatske koju je učinila JNA pod srpskim vođstvom, 1991. rat se vratio u Evropu“, piše Štak i navodi da je upravo „međunarodni angažman kojim je dominirao Zapad, a s ciljem okončanja jugoslovenskih ratova, postao centralni katalizator za transformaciju Bundesvera - od sile odvraćanja u sukobu Istok-Zapad, u vojsku koja se aktivno uključuje i u borbena dejstva.“

Štak potom piše da autor Agilolf Keselring u svojoj knjizi želi da predstavi vojno-istorijsku rekonstrukciju misija Bundesvera na Balkanu, te da ga posebno zanima „da li je tih oko 25 pojedinačnih misija bilo zasnovano na sopstvenoj, nemačkoj strategiji za jugoistočnu Evropu“.

Fokus studije je na angažovanju Bundesvera u Bosni i Hercegovini do 1998. „Izuzetno važan sukob na Kosovu i sukobi u i oko današnje Severne Makedonije, tretiraju se samo površno. U tom smislu, naslov knjige je pogrešan, jer nije dat ukupan opis operacija Bundesvera na Balkanu“, smatra autor teksta za frankfurtski list Mihael Štak (1959), politikolog i profesor na univerzitetu Bundesvera u Hamburgu.

Štak navodi da su osamdesetih, posle smrti Josipa Broza Tita (1892-1980), stručnjaci sa Zapada „scenario raspada Jugoslavije videli kao najverovatniji razvoj događaja, uključujući i rizik od nasilne eskalacije“. Međutim, kako ukazuje, dešavanja u Jugoslaviji bila su u senci epohalnih preokreta u Sovjetskom Savezu, a zatim i u čitavom bivšem Istočnom bloku.

„Kada je kolaps zaista nastupio, međunarodna zajednica se u velikoj meri pokazala nespremnom. Ispostavilo se da su diplomatski instrumenti bili isto tako beskorisni, isto kao i misije Plavih šlemova.“

Prekretnica za nemačku politiku i Bundesver 1994.

U tekstu se dalje navodi kako su „međunarodni akteri morali da povećavaju obim i intenzitet vojnog angažovanja korak po korak, i uvek kao reakciju na eskalaciju nasilja koje je srpsko rukovodstvo pod Miloševićem sprovodilo krajnje brutalno, uključujući i zločinačku strategiju etničkog čišćenja“.

NATO je, ocenjuje se, tako dobio novi zadatak. Bundesver nije bio uključen u misije Plavih šlemova, ali je skoro od samog početka učestvovao u operacijama Alijanse, piše frankfurtski list. Za to su se Nemačkoj prvo morali stvoriti politički i pravni preduslovi. Nakon što se (Zapadna) Nemačka pridružila UN (1973), stav Berlina je uvek bio da, „Bundesver može samo da brani teritoriju NATO“.

Štak potom navodi da je „prekretnica došla s presudom od 12. jula 1994. kada je Savezni ustavni sud otvorio put čitavom spektru misija nemačke vojske u inostranstvu“.

Prestanak važenja Kolove doktrine

U tekstu dalje piše da „u svom prikazu žučnih debata o ovom pitanju, Keselring jasno stavlja do znanja da je pripadnost određenoj generaciji imala veći značaj od partijsko-političkih linija podele“.

Takozvana Kolova doktrina, nedozvoljavanje operacija Bundesvera u zemljama u kojima je nacistički Vermaht izvršio invaziju tokom Drugog svetskog rata „nije više moglo da se održi“. „Umesto toga, misije Bundesvera na Balkanu, odnosno vojno delovanje Nemačke, postalo je instrument kako bi u Nemačka postigla da u bezbednosnoj politici bude rame uz rame sa SAD, Francuskom i Velikom Britanijom.“

Štak za Frankfurter algemajne cajtung ocenjuje da Keselring „ubedljivo tvrdi da nemačka politika na Balkanu nije bila zasnovana na nekoj sveobuhvatnoj strategiji“. Međutim, „Nemačka se tokom misija razvila od aktera na rubu vojnih događaja, do važnog diplomatskog i vojnog igrača, posebno u kosovskom sukobu“.

Štak takođe kaže da Keselring s pravom ističe kako, „uprkos velikom angažmanu Evropske unije i NATO u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, tamo sada nije rat, ali nije trajni mir“. Stoga je još jedna lekcija iz balkanskog iskustva Bundesvera, „da se prilikom započinjanja misija u inostranastvu moraju razmotriti granice njihove efikasnosti“, zaključuje Mihael Štak u tekstu za Frankfurter algemajne cajtung.

Studija „Bundesver na Balkanu. Između rata i očuvanja mira“, nastala je za Centar za vojnu istoriju i društvene nauke nemačkih oružanih snaga, a objavljena je u izdanju V&R, u Getingenu 2023. (386 stranica, 45 evra)

Autor knjige, Agilolf Keselring (1972.) je potpukovnik Bundesvera, specijalista za dronove i istoričar. Na univerzitetu nacionalne odbrane u Helsinkiju predaje istoriju evropskog ratovanja, bavi se Finskom i baltičkim državama, kao i istorijom jugoistočne Evrope, a posebno Kosovom, BiH i Severnom Makedonijom. Njegov otac, Rajner Keserling, radio je u ambasadi Nemačke u Tokiju gde je autor i rođen, a kasnije bio potpredsednik BND-a. Njegov deda, Albert Keselring (1885-1960), general-feldmaršal Vermahta i Luftvafe, bio je ratni zločinac, veran Hitleru do kraja. Britanski vojni sud u Italiji osudio ga je na smrt, ali je kasnije više puta pomilovan, pa je umro na slobodi.

Priredila: D. Roščić

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.