Kako odbraniti Stanišića i Simatovića?
28. jun 2019.
Prvim sednicama ovog dela procesa, u kojem odbrana ima glavnu reč, prisutan je samo jedan optuženi – Franko Simatović-Frenki. Drugog – Jovice Stanišića, nema u sudnici Mehanizma za međunarodne krivične sudove (MMKS) i za njegovo odsustvo predsedavajući veću, sudija Barton Hol, nije dao objašnjenje.
Prema ranijim dokumentima, Stanišiću je zbog bolesti odobren boravak na privremenoj slobodi već nakon prvih zasedanja ponovljenog suđenja u leto 2017. godine. Pošto se nije pojavljivao na sudskim zasedanjima može se samo pretpostavti da je ta odluka i dalje na snazi.
„Trojanski konj tužilaštva“
Podsetimo, prvo suđenje počelo je 2009. i završeno 30. maja 2013. izricanjem oslobađajuće presude obojici optuženih. Tu presudu je 2015. poništilo Žalbeno veće i naložilo novo suđenje, koje je počelo 13. juna 2017. Pošto su tužioci završili ponovljeni dokazni postupak, zastupnici odbrane dvojice optuženih su upravo počele izvođenje svojih dokaza.
Zastupnik Stanišićeve odbrane Vejn Džordaš iskoristio je pravo na uvodnu reč. Rekao je da će izvođenje dokaza zasnivati na pobijanju komandne uloge Stanišića nad policijskim i paravojnim jedinicama raspoređenim u vreme rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, kako se tvrdi u optužnici. Džordaš kaže da će opovrgnuti sve te navode, jer su bez ijednog materijalnog dokaza, samo su retoričke optužbe, konstrukcija koja je kao trojanski konj ponuđena članovima veća da ih uveri kako nije potrebno ispitivati činjenice u detaljima.
Svedoci koje će izvesti potvrdiće da su pomenute jedinice bile pod komandom Službe javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije i njenog tadašnjeg načelnika Radovana Stojičića Badže, koji je ubijen 1996. usred Beograda.
„Humanitarna akcija“
„Badža je bio odgovoran za učešće jedinica MUP-a Srbije u operacijama u BiH i Hrvatskoj, Obrad Stevanović je bio operativni komandant i direktno podređen Badži, koji je polagao račune ministru unutrašnjih poslova Zoranu Sokoloviću“, rekao je Džordaš u uvodnoj reči tvrdeći da Državna bezbednost Srbije, kao ni Stanišić kao njen šef, nisu osnovali ni Škorpione, ni Arkanove Tigrove, niti ijednu od ostalih paramilitarnih formacija, kao i da je njegov i Simatovićev boravak u Kninskoj krajini bio samo u funkciji zaštite ugrožene srpske manjine i obučavanja policijskih snaga za samoodbranu srpskih sela, a ne formiranja jedinica za etničko čišćenje nesrba.
Stanišić je, prema tezama odbrane, u ratnim operacijama učestvovao jedan jedini put – 1994. u Cazinskoj krajini, u operaciji „Pauk“, kad je s jednom ad hok organizovanom jedinicom pomagao Fikretu Abdiću u sukobu s Petim korpusom Armije BiH. Međutim, prema Džordaševoj tvrdnji, to je bila humanitarna akcija: Stanišić je spasavao porodice i decu pripadnika Abdićevih snaga, koji su mogli biti žrtve sukoba.
Koliko će ko izvesti svjedoka?
Da bi dokazali te i druge svoje teze, advokati odbrane izvešće 19 svedoka koje će ispitati u sudnici, a još dvojica će dati pisane izjave. Kuriozitet je da je kao svedok u Stanišićevoj odbrani najavljen i bivši ambasador Velike Britanije u Beogradu Ajvor Roberts, koji će o Stanišiću govoriti kao o „aktivnom učesniku mirovnih napora srpskih vlasti“.
Advokati drugog optuženog Franka Simatovića nisu iskoristila pravo na uvodnu reč, ali će, prema onome što su rekli na zasedanju uoči početka dokaznog postupka, njihovi argumenti biti slični, ako ne i isti. Simatović će se „braniti alibijem“, to jest opovrgavanjem tvrdnji tužbe da je bio prisutan osnivanju i obuci policijskih i paramilitarnih formacija, kao i da je učestvovao kao komandant u njihovim operacijama.
Međutim, kad je u aprilu ove godine, pošto je završen dokazni postupak tužilaca, Simatović, koristeći se propisom koji mu daje pravo na to, zatražio da bude oslobođen, pošto njegova krivica nije dokazana ni po jednoj tački optužnice, predsedavajući sudija Barton Hol rekao je da je Tužilaštvo izvelo dovoljno dokaza za nastavak suđenja. To se pre svega odnosi na dokaze o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata u cilju trajnog i nasilnog uklanjanja nesrpskog stanovništva s velikih delova teritorija BiH i Hrvatske.
„Tome je Simatović dao značajan doprinos, jer su pod njegovim nadzorom u više logora obučavane i naoružavane jedinice koje su počinile zločine navedene u optužnici. Po dokazima i svedocima, Arkanovu gardu i Škorpione kontrolisala je SDB Srbije i to preko Simatovića“, rekao je sudija Hol.
Prema tome, njegovi advokati morali su da pripreme argumente za odbranu u dokaznom postupku, koji je upravo počeo. Izvešće 24 svedoka „u živo“ i pisane izjave još trojice. Svedočiće i sâm optuženi. Za njegovo ispitivanje odbrana je zatražila 12 sati.
Advokati Jovice Stanišića nisu iskoristili pravo da na polovini suđenja zatraže oslobađanje od optužbi za zločine u Hrvatskoj i BiH u periodu 1991-95. godina, ali su prvi počeli izvođenje dokaza u njegovu odbranu. Ove sedmice su ispitali neke od četiri svedoka koje su najavili pod pseudonimima RJS-002 do 005.
Međutim, javnost, kao ni izveštači, nisu bili u prilici da od toga čuju ni reči. Na zahtev Srbije, koji je vijeće prihvatilo, svedoci na „udaljenim lokacijama“ iskaze su dali preko link-veze, uz najstrože mere zaštite, dakle, deformaciju lika i glasa, i uz to na zatvorenim sednicama. Malo je i to, pa će njihova imena i svi podaci koji bi mogli poslužiti za njihovo identifikovanje biti izbačeni iz javnih sudskih zapisnika.
Iluzije o ulozi Haškog tribunala
Može se samo očekivati da preostali deo dokaznog postupka odbrana Stanišića i Simatovića neće proteći u stilu zatvorenih zasjedanja. Time bi javnost bila uskraćena da čuje argumente u odbranu poslednjih zvaničnika Srbije optuženih za ratne zločine u BiH i Hrvatskoj.
Neki mediji u regionu postavili su i pitanje da li će se, ako dvojica optuženih budu osuđeni, teret osude odnositi i na Srbiju. Na to postoji samo jedan odgovor: kakav god da bude ishod procesa, iluzorno je očekivati da će sudijsko veće Mehanizma utvrđivati krivicu, a pogotovu osuđivati državu. To nije uloga ovoga suda, kao što nije bila ni njegovog prethodnika – Haškog tribunala. I na jednom i na drugom međunarodnom sudu zadatak Većâ je da utvrde ličnu odgovornost.
Prema tome, taj aspekt o ulozi države Srbije i njenih institucija u ratovima u BiH i Hrvatskoj može u obrazloženju presude samo da se pomene u kontekstu utvrđivanja individualne krivice. Kad god se u optužnicama Haškog tribunala i njegovog naslednika Mehanizma navodio „udruženi zločinački poduhvat“ kao najteža inkriminacija, pominjani su samo pojedinci, bili oni i predsednici država kao Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, a nikad sâme države.