Kako je lak život postao težak

Nesvrstana Jugoslavija bila je na glasu kao relativno liberalna socijalistička zemlja. Granice su bile otvorene, ljudi su smeli da putuju, turisti su bili dobrodošli. Ali sve iza te fasade počelo je da se raspada nakon smrti dugogodišnjeg šefa partije i države Josipa Broza Tita. Teška ekonomska kriza, nacionalizam i krvavi ratovi imaju posledice i trideset godina kasnije.

U zbirci eseja pod naslovom „Arhipelag Jugoslavija“, petnaest autora iz zemalja nastalih na području bivše Jugoslavije govore o sećanjima na to razdoblje, o teretu prošlosti koji osećaju danas i nadi za budućnost.

Beg od prošlosti

„Crta razdvajanja između onih koji su sanjali revoluciju i onih koji su je sprovodili prolazila je nekoliko kilometara iza naše kuće. Ali, ono što je nezamislivo ne može se dogoditi – dok se stvarno ne dogodi“, piše kosovska autorica Blerina Rogova Gadža u eseju „Laki život“.

„Moji roditelji pričaju o lepim putovanjima, studijama u drugim jugoslovenskim republikama, sigurnom radnom mestu, o 'lakom životu', ali za mene i moju generaciju to je bila samo iluzija“, kaže ona za DW. Ova pesnikinja i novinarka rođena je 1982. na Kosovu, njeno detinjstvo je bilo obeleženo strahom i nestašicom.

„Imala sam političko detinjstvo, mi smo bili uključeni u politiku, a da nas niko nije pitao želimo li to“, kaže Gadža. Prošlost je još prisutna, beg od nje nekad uspeva, a nekad je ona jednostavno tu i ne može se skloniti u ormar, kaže ona.

Put prema miroljubivom suživotu Gadža vidi u kulturi. „Sretna sam kad na putovanjima srećem književnike i pesnike iz drugih jugoslovenskih republika, ali nedostaje bilateralna saradnja između kosovskih i srpskih kulturnih delatnika. Moramo da razgovaramo, gradimo mostove, razumemo prošlost sa svih strana, a ne samo sopstvenu perspektivu.“

Život u čekanju

U Prijedoru, u Republici Srpskoj, živi 53-godišnji Darko Cvijetić. Ovaj pozorišni reditelji i pesnik je doživeo rat u Bosni i Hercegovini. „Moj otac, Srbin, i moja majka, Hrvatica, 1997. su zajedno s mojim mlađim bratom, koji je bio jako traumatizovan, napustili BiH. Ja sam ostao. Mislio sam tada: lošije ne može biti. Bio sam optimista.“

„Ali drugi, koji su otišli, shvatili su ono što sam ja u jakom optimizmu prevideo. Mislio sam da će svi problemi ostati u 20. veku. Prevario sam se. Živimo u zemlji u kojoj se razlike nastavljaju, a ima ljudi kojima te razlike odgovaraju. Živimo u stalnom ratnom stanju. To nije rat oružjem, nego tihi, neprimetni konflikt“, kaže Cvijetić za DW.

U Prijedoru i okolici su se 1992. dogodili neki od najstrašnijih zločina koje su počinile srpske trupe nad muslimanskim i hrvatskim civilima. „Ovaj grad je opterećen prošlošću. Ima puno narativa, ali nedostaje univerzalni narativ, zajednički pogled na povest. Čekamo manje opterećenu generaciju koja će to razjasniti.“

U svom eseju „Let dronom“ za „Arhipelag Jugoslavija“ Darko Cvijetić piše: „Prošlo je previše vremena i uskoro neće više biti nikoga ko bi priznao i prihvatio sramotu. Izgleda da kolektivno sećanje samo čeka na to. Da više ne bude nikoga ko bi mogao nešto priznati i da nikoga ne bude pred kim bi se nešto moglo priznati.“

Ostali autori, kao Tomislav Marković iz Srbije ili Rumena Bužarovska iz Severne Makedonije, pišu o posledicama rata koji je razorio njihovu zajedničku zemlju. „Većina autorki i autora su odmah pristali da napišu esej. Ali, možda najviše me dirnula i iznenadila reakcija jednog književnika koji je to odbio uz ovakvo obrazloženje: 'O tome ne mogu puno da kažem, osim da osećam sram i melanholiju… i ne isključujem mogućnost nekog novog rata'“, priča Hana Stojić, tvorkinja serije eseja.

Eseji se objavljuju od kraja marta do kraja maja, u okviru Lajpciškog sajma knjiga. Neke je već objavio i ugledni Frankfurter algemajne cajtung. Mogu se pronaći na ovoj stranici, na nemačkom jeziku.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.