Kako francuska javnost vidi Srbiju?

Prva zvanična poseta francuskog predsednika Beogradu posle 18 godina stavlja Emanuela Makrona pred delikatan zadatak da obnovi, potvrdi i ojača prijateljske odnose Francuske i Srbije, opterećene nizom događaja u poslednjih 25 godina. Među njima je učešće Francuske u NATO-bombardovanju Srbije 1999. i priznavanje nezavisnosti Kosova početkom 2008. godine.

Delikatnost posete uvećava protokolarni gaf novijeg datuma, kad je prilikom obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svjetskog rata, podsetili su svi mediji, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću dodeljeno mesto na sporednoj tribini, umesto na glavnoj, među predsednicima savezničkih država, pobednika u Prvom svetskom ratu, što je i zasluživao.

Taj propust, koji je u francuskim medijima osuđen najoštrijim rečima, široko je odjeknuo i uticao na percepciju Srbije u javnosti Francuske. Ni u jednom tekstu poslednjih godina nije izraženo toliko naklonosti, pa i empatije za Srbiju, nego u komentaru dnevnika "Figaro" povodom "neprihvatljivog i nepravednog uniženja Srbije, koja je platila možda i najveći danak u krvi od svih zemalja koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu". Slično su reagovali ili preneli taj komentar svi najznačajniji dnevnici i nedeljnici u Francuskoj. Zato su uoči posete predsednika Makrona francuski mediji istakli da je to i prilika da se poprave "poderotine" u odnosu dve zemlje. Ista reč, neobična za zvanični jezik, iskorišćena je prethodno u saopštenju Jelisejske palate.

Tradicionalno prijateljstvo na ispitu

"Francuska i Srbija će uvek biti prijateljske zemlje, jer su u svim ratovima u istoriji bile na istoj strani." Tu frazu, gotovo doslovno ponavljaju francuski sagovornici, od običnih komšijskih poznanika do intelektualaca i političara, u konvencionalnim i nekonvencionalnim prilikama, kao dobrodošlicu, dobru volju, prijaznost ili kurtoaziju.

Izgovara se ta fraza s osmehom i nagoveštajem nekog dubljeg sadržaja iza nje, ponovlja se da Francuska i Srbija nikad nisu bile na različitim stranama u ratovima i da zato Francuzi i Srbi ne mogu bili neprijatelji uprkos povremenim neslaganjima. Međutim, to prijateljstvo do kojeg se u srpskoj istoriji, literaturi, patriotskim i kafanskim pesmama veoma držalo, nije sprečilo Žaka Širaka da 1995. kaže da je "dosta bilo varvarstva" nakon što su u Republici Srpskoj pripadnici snaga Ujedinjenih nacija uzeti za taoce, niti sadašnjeg predsednika Emanuela Makrona da bude protiv proširivanja Evropske unije, to jest dinamizacije prijema Srbije u njeno okrilje.

Francuska se sumnjiči za prosrpski stav

Poznati novinar dnevnika Mond Mark Semo, koji je svojevremeno izveštavao iz ratova u bivšoj Jugoslaviji, smatra da je francusko-srpsko prijateljstvo razlog što se Francuska redovno sumnjiči da ima prosrpski stav. Te sumnje nije bila lišena od strane svojih saveznika u ratu u Bosni i Hercegovini krajem prošlog stoljeća, čak ni kad su njeni avioni učestvovali u napadima na vojne ciljeve srpskih snaga, pa ni u bombardovanju Srbije 1999. godine.

Tradicionalno francusko-srpsko prijateljstvo, koje je otvoreno ili pritajeno uvek postojalo, komplikovalo je ulogu i aktivnosti francuskih diplomata i vojnih zapovednika u sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Na to prijateljstvo su računali sa srpske strane, ali ga i zloupotrebljavali, rekao je Semo, pa su rezultati bili nesporazumi, mimoilaženja, ambivalencije. Posle prikrivene ali duboke simpatije Fransoa Miterana prema Srbiji, kao šok je1995. delovala promena odnosa i ponašanja tada novog predsednika Žaka Širaka, koji je zajedno s Amerikancima odigrao značajnu ulogu u okončanju rata u Bosni i Hercegovini i potpisivanju Dejtonskog sporazuma.

Naklonjeni glasovi izvan srpskog lobija

Percepcija Srbije i Srba u Francuskoj je u novije vreme vezana i određena tumačenjem ratova na Balkanu krajem XX stoljeća. Formirano je i učvršćeno mišljenje da za njih najveću odgovornost snose Srbi i Srbija, da je njen tadašnji predsednik Slobodan Milošević bio agresor i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, i da je njegova politika proizvela teške patnje nesrba u obe te države. Taj sud su u vreme ratova oformili i utemeljili uticajni intelektualci i filozofi, kao što su Paskal Brikner, Bernar Anri-Levi, Andre Gliksman i Alen Finkelkraut, i takav je ostao do danas. Tek u najnovije vreme - od prošle godine - javljaju se drugačiji glasovi koji iskazuju izvesne rezerve prema "utvrđenim činjenicama", na primer, o NATO bombardovanju. S tim u vezi indikativni su tekstovi Mond diplomatika, koji su relativizovali ustaljena gledišta i uneli nove elemente u odnos prema Srbiji.

Da bi opravdale odluku da napadnu zemlju "koja nije pretila nijednoj državi NATO", napisali su novinari ovog mesečnika Serž Alimi i Pjer Ramber, zapadnjačke armije lansirale su lažnu vest o srpskom planu "Potkova" za etničko čišćenje Kosova nasilnim masovnim deportacijama. Zato je bombardovanje bila spasilačka "humanitarna intervencija", koju su obiljem dezinformacija lansirale zapadnjačke vlade i NATO, a širili najugledniji mediji. Čak je i ozbiljni i uzdržani dnevnik Mond, čiji komentari su orijentir za francusku medijsku galaksiju, "izabrao intervenciju" kao redakcijsko opredjeljenje, pisala su dvojica novinara o bombardovanju.

Suštinu tog teksta preneli su francuski mediji kao pledoaje za promenu percepcije Srbije u poslednjih već više od 25 godina, ali slika i sud o surovosti srpske vojske i policije na Kosovu, nije se mnogo izmenila, izuzev što se "izduvala" reč genocid  iz pisanja o ratnim zločinima u bivšoj pokrajini.

Izvestan pokazatelj odnosa prema Srbiji bila je televizijska debata uoči izbora za Evropski parlament na kojima su učestvovali nosioci lista 12 najznačajnijih francuskih političkih partija i pokreta. Svi oni su nastojali da privuku pažnju 45 i po miliona francuskih birača i, prosto rečeno, da im se svojim stavovima dopadnu. Između ostalog, postavljeno im je pitanje da li su za ili protiv prijema Srbije u Evropsku uniju. Uz jedan uzdržan glas, devet učesnika se izjasnilo protiv, a samo dvojica su bila za pridruživanje Srbije. Jedan od njih je desničar, drugi iz levičarske formacije. Ovaj poslednji je većinsko protivljenje perspektivi prijema za Srbiju, posebno sleva, označio kao političku hipokriziju. "Oni znaju da se toj evropskoj zemlji ne može reći 'ne' za ulazak u Uniju, ali smatrajući takav stav nepopularnim, izjasnili su se protiv", ocenio je on.

Obnoviti i ojačati veze

Postoje tenzije između Pariza i Beograda, priznaje Jelisejska palata i u saopštenju uoči posete ističe da je želja predsednika Makrona da se "obnove i ojačaju narušene veze". Zato će danas posle podne sa svojim domaćinom Aleksandrom Vučićem prisustvovati otkrivanju obnovljenog spomenika Francuskoj na Kalemegdanu, koji je bio oštećen nakon novembarskog protokolarnog gafa u Parizu. Natpis na njemu "Volimo Francusku kao što je ona volela nas", treba da ponovo postane simbol prijateljstva dve zemlje.

Ističući da će Kosovo i prijem Srbije u Evropsku uniju biti dominantne teme beogradskih razgovora ovdašnji mediji ističu da su zajedno sa Makronom doputovali i predstavnici velikih francuskih preduzeća da bi obnovili ili pokrenuli razgovore o ekonomskoj saradnji.

U skladu sa tim je i serija napisa o Srbiji, objavljena u francuskim medijima ovih dana. Opisujući Beograd od Kalemegdana i pogleda na ušće Save u Dunav do Vračara i hrama Svetog Save, uz nezaobilaznu Skadarliju, koju nazivaju "beogradskim Monmartrom", mediji pozivaju u Beograd i Srbiju, koji, uprkos "mnogim ožiljcima iz dalje i bliže prošlosti, odišu životom i veselošću".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android