Kako dalje nakon propasti „posla stoleća“?

Nakon što je propao „posao stoleća“ oko nabavke eskadrile borbenih aviona od Izraelaca, postavlja se pitanje šta dalje – s obzirom na to da radni vek postojećim hrvatskim Migovima 21 ističe već 2024. godine. Dakle, ako žele da zadrže tu komponentu svojih oružanih snaga i da dalje razvijaju tu sposobnost, u Zagrebu moraju da deluju brzo, jer svaka opcija zamene postojeće dotrajale i zastarele eskadrile novom ili polovnom zahteva određeno vreme.

A kada je reč o opcijama, u javnosti kruži njih nekoliko, od kojih svaka ima svoje prednosti, ali i mane. Prva je svakako pokušaj direktne pogodbe s Amerikancima, koji bi Hrvatskoj, kako se spekuliše, mogli da doniraju polovne avione F-16, koje bi onda nadogradio i servisirao „Lokid Martin“. Druga je mogućnost direktnih pregovora s ostala tri ponuđača iz prošlog tendera, dakle opet s Amerikancima, Šveđanima ili Grcima. Treća opcija je raspisivanje novog tendera, a govori se i o mogućnosti još jedne obnove starih Migova-21, kako bi im se ponovno produžio radni vek, iako je reč o avionima starim preko 40 godina.

Remont – vatrogasna mera

Vojni analitičar i dekan univerziteta VERN Vlatko Cvrtila smatra da je sada važno da Vlada što pre donese akcioni plan u kojem bi ponudila rešenje i u što kraćem roku donela odluku o nabavci aviona, koji bi onda mogli da počnu da se koriste za nekoliko godina.

Cvrtila smatra da je ponovni remont postojećih aviona „vatrogasna mera“, s obzirom na to da je takav remont već jednom napravljen, i to „poprilično loše“. „Zbog toga smo sada u alarmantnoj situaciji, jer u ovom trenutku nemamo u funkciji onaj broj aviona na koje smo računali kada smo dogovarali taj remont“, objašnjava za DW Cvrtila. Osim toga, dodaje, ulaskom u NATO Hrvatska se odlučila za zapadnu vojnu tehnologiju, tako da, čak i da Hrvatska još jednom produži vek postojećih aviona, to ne predstavlja dugoročno rešenje u čuvanju suvereniteta i obezbeđivanju vazdušnog prostora.

Kada je reč o opciji direktnih pregovora s drugim ponuđačima s prošlog tendera, Cvrtila podseća da su tu Šveđani, koji su ponudili avione Gripen, napomenuli da u tom slučaju automatski treba isključiti pregovore s Izraelom i Grčkom, s obzirom na to da su oni ponudili avione koje su proizveli Amerikanci. Zbog toga je, smatra, logičnije direktno pregovarati s Amerikancima: „Amerikanci imaju mogućnost da svojim saveznicima i partnerima za malu cenu prodaju ili poklone polovne avione koji su konzervisani ili na kraju svojih resursa, što onda podrazumeva da bi američki proizvođač radio na njihovoj obnovi i produžavanju resursa.“

Ograničavajući faktori

Kada je pak reč o švedskoj ponudi, Cvrtila ukazuje na nekoliko ograničavajućih faktora. Uz relativno visoku cenu, to je svakako i činjenica da u slučaju prihvatanja švedske ponude Hrvatska ne može da računa na ofset-program, kojim kupac, osim aviona, od prodavca dobija i protivuslugu u obliku ulaganja u ekonomiju, s obzirom na to da EU ofset zabranjuje.

Hitnost delovanja verovatno isključuje raspisivanje novog tendera i podrazumeva direktne pregovore s drugim državama, smatra Cvrtila. On ne isključuje ni mogućnost još jednog kruga pregovora predstavnika Hrvatske, SAD i Izraela.

Vojni analitičar Igor Tabak s portala Obris.org smatra, međutim, da je upravo raspisivanje novog tendera najbolja opcija za Hrvatsku u ovom trenutku. Problem je moguće rešiti i direktnim razgovorima sa saveznicima, ali Tabak ne misli da bi to bilo dobro za hrvatski odbrambeni sistem: „Mi smo skloni improvizacijama i direktnim dogovorima, sa što manje procedura, javnosti i transparentnosti, i baš zato mislim da bi i za odbrambeni sistem i za društvo bilo najzdravije ponovno raspisati međunarodni tender, u kojem bi se ispravile greške iz prošlog pokušaja.“

„Mene je najviše strah da od svega toga ne bude ništa i da se naša politika sada jednostavno preplaši i blokira zbog političkih posledica nakon neuspeha posla s Izraelcima. Bojim se da bi se to pitanje, kao suviše komplikovano i neugodno, sada moglo jednostavno skinuti s dnevnog reda. Na hrvatskoj su se strani i do sada, u trenutku kada je trebalo raspisati tender, više puta vraćali na početak – u rasprave da li nam je uopšte potrebno vazduhoplovstvo i nadzvučni avioni. Mislim da bi to bilo pogrešno“, uveren je Tabak.

Odvraćanje i zaštita

Kada bi se Tabakovi strahovi obistinili, to bi vodilo u postupno ukidanje lovačke komponente hrvatskog ratnog vazduhoplovstva. U tom slučaju, Hrvatska bi se, kada je reč o zaštiti vazdušnog prostora, mogla osloniti na NATO, kao i susedna Slovenija. Cvrtila smatra da je to opcija koja takođe zaslužuje ozbiljnu raspravu, i podseća da su i SAD, još pre ulaska Hrvatske u NATO, izražavale sumnje oko hrvatskih potreba za nadzvučnim ratnim vazduhoplovstvom.

„Hrvatska uvek može da računa na pomoć NATO kada je reč o zaštiti vazdušnog prostora, ali države nisu baš sklone da se odreknu suvereniteta nad time. Većina država danas ima ratno vazduhoplovstvo, ne zbog ratovanja i ofanzivnog delovanja, već isključivo zbog zaštite. Hrvatska se iz strateških razloga odlučila da zadrži vazduhoplovstvo, jer ono uvek ima odvraćajuću i zaštitnu funkciju, a važno je i u tehnološkom smislu. Time Hrvatska ostaje u kontaktu s visokom tehnologijom, a mora i da osigura resurse za održavanje i školovanje kadrova, što je još jedna prednost koja upućuje na potrebu zadržavanja te sposobnosti“, zaključuje Cvrtila.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android