Kada će država prestati da plaća ogromne naknade crkvama?

Svake godine velike sume slivaju se u dve velike hrišćanske crkve u Nemačkoj, katoličku i protestantsku. Samo prošle godine od države su dobile više od pola milijarde evra sredstva od poreza prikupljenih od vernika, odnosno članova crkve, ali i od onih koji to nisu. Da bude jasno: ovde se ne radi o crkvenom porezu koji država ubire od deklarisanih vernika (i onih koji su se zabunom našli u toj grupi) i prosleđuje ih crkvama.

Da bi se razumelo zašto godišnje više od 600 miliona evra ekstra odlazi crkvama, moramo se vratiti više od dva veka unazad. Tokom Napoleonove okupacije Nemačke početkom 19. veka odlučeno je da se crkve odvoje od države.

Tokom likvidacije „Svetog Rimskog Carstva nemačkog naroda“, crkve su uglavnom bile razvlašćene, manastiri i druge crkvene ustanove su zatvorene ili su postale vlasništvo nemačkih država. To je posebnim dokumentom prilično komplikovanog naziva (Reichsdeputationshauptschluss) utvrđeno 1803.

S obzirom na to da su crkve morale da predaju novac i zemlju lokalnim veleposednicima (mahom plemstvu), ovi su se zauzvrat obavezali da će plaćati sveštenike i druge troškove crkava. I sve do danas, nemačke savezne pokrajine, kao pravne naslednice plemstva, isplaćuju tu naknadu.

O prekidu isplata odlučeno pre više od sto godina

U stvari, prošlo je podosta vremena otkako je odlučeno da se s tim isplatama prestane. Još je Vajmarski ustav iz 1919. propisao da bi stalne isplate trebalo okončati jednokratnom isplatom. Trideset godina kasnije, posle Drugog svetskog rata, Osnovnim zakonom (Ustav SR Nemačke) ta odluka je usvojena. Ipak, isplate se nastavljaju svake godine i one se stalno povećavaju: sa oko 23 miliona evra 1949, na više od 602 miliona prošle godine.

„Savezne pokrajine su zapravo prilično zadovoljne situacijom, jer se time odlaže plaćanje konačne obračunske sume“, kaže advokat Hans Mihael Hajnig. S druge strane, i crkve su prilično zadovoljne, jer su državne isplate tekle redovno. Naravno, čitava ta praksa nije bila finansijski održiva, jer, kako kaže Hajnig, „kompletan transfer smo mogli već odavno da platimo“, kaže taj stručnjak za crkveno pravo, koji predaje na Univerzitetu u Getingenu.

No, aktuelna savezna nemačka vlada želi da ukine te državne beneficije, na šta se i obavezala koalicionim sporazumom. Na početku mandata, u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova osnovana je radna grupa u kojoj su zajedno raspravljali savezna vlada, pokrajine i crkve. One žele da već tokom ove godine usuglase ključne tačke uredbe. Glavno pitanje je da li će doći do isplate konačne, jednokratne naknade za oduzetu imovinu i kolika bi ona u tom slučaju trebalo da bude. Trebalo bi doneti i konačno rešenje o tome koliko dugo će se nastaviti da isplaćivanjem godišnjih davanja.

Naknada za oduzetu imovinu: u pitanju su ogromne svote

Pritom se radi se o velikom novcu, kako sugeriše nacrt zakona koji su 2020. godine Bundestagu predstavile tadašnje opozicione stranke Liberali (FDP), Zeleni i Levica. U tom predlogu zakona predložena je jednokratna zamenska isplata 18,6 puta veća od sadašnjih godišnjih naknada, što bi odgovaralo iznosu od oko 11 milijardi evra. Savezne pokrajine trebalo bi crkvama da tu sumu isplate u roku od 20 godina. Osim toga, moralo bi da se nastavi s plaćanjem i onih godišnjih isplata u tom roku od 20 godina.

Stručnjak za ustavno pravo iz Minstera Bodo Pjerot smatra da je to previše novca. On je mišljenja da su sume koje su prethodnih vekova isplaćivane kao odšteta crkvama daleko premašile vrednost nekadašnje oduzete crkvene imovine. On pritom navodi jedno veštačenje prema kojem su, uz pretpostavku godišnje kamatne stope od tri odsto, crkve samo u poslednjih sto godina dobile 194 puta više od vrednosti koja im je izvorno oduzeta. Uz pet odsto kamata, taj iznos je veći čak 603 puta.

Hajnig se s tom računicom ne slaže: „Crkvama je oduzeta imovina kojom su zapravo mogle da ostvaruju profit. Umesto tih profita sada uskače država.“ Naravno, trebalo bi uzeti u obzir i inflaciju. „Ako dugo živim u kući kao podstanar, a zatim poželim da kupim tu istu kuću, naravno da ne dobijam kompenzaciju na osnovu do tada plaćene stanarine“, poredi Hajnig.

Može li crkva bez tog novca?

Za crkve u Nemačkoj državna davanja su samo mali deo prihoda. Samo kroz crkvene poreze prošle godine dve crkve su zajedno dobile gotovo 13 milijardi evra. Osim toga, tu su još i prihodi od imovine, ali tačnih podataka o tim iznosima nema. Kao vlasnici šuma, zemljišta, nekretnina i preduzeća kao što su izdavačke kuće, pivare, banke, osiguravajuća društva i holdinzi, crkve su zapravo ogromni koncerni.

„Obe crkve ostvaruju promet koji se procenjuju na 150 milijardi evra, ako se sve sabere“, kaže publicista Karsten Frerk koji se godinama bavi tom temom. No, finansijska situacija je veoma netransparentna, delimično i zbog toga što se prodaja odvija preko 50.000 pravnih lica. Prema procenama, ukupna imovina dve nemačke crkve prelazi vrednost od 300 milijardi evra.

Prema Frerku, crkvene ustanove kao što su vrtići, starački domovi ili bolnice ne bi bile ugrožene ako bi se državne dotacije ukinule. „Godišnje dotacije za oduzete nekretnine nemaju nikakve veze sa socijalnim radom crkava. Karitas, Dijakoni i ostale organizacije finansiraju se s najviše dva odsto sredstvima iz tog izvora“, kaže Frerk. Država ionako snosi glavni teret nastalih troškova u tom sektoru, ali iz drugih izvora. To je osigurano načelom supsidijarnosti prema kojem država prenosi zadatke na institucije civilnog društva.

Da li će se s isplatama sada prestati?

„Problem je od samog početka bio to što država nije zadala čvrsti rok do kada ta odšteta mora da se isplati“, kaže stručnjak za kanonsko pravo Hajnig. Savezni ustavni sud ne može tu da uskoči i prisili zakonodavno telo na delovanje. Osim toga, savezna vlada nema šta politički da dobije: ili će se zameriti crkvama ili saveznim pokrajinama.

Najveći apsurd je u tome što već sada samo polovina nemačkog stanovništva pripada jednoj od dve crkve. Procenjuje se da će do 2060. izgubiti polovinu preostalih pripadnika. S obzirom na to da stanovništvo nema razumevanja za to da se plaća za nešto što je trebalo da bude ukinuto još pre sto godina, krajnje je vreme da se pronađe rešenje, kaže Hajnig. Druge zemlje, poput Češke, to su odavno učinile.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.