Kad železnička stanica postane Vitlejem

Sede na jednostavnim drvenim klupama. Sve što imaju je u dve-tri torbe ili plastične kese pored njih. I gotovo svi mrmljaju staru božićnu pesmu koju znaju iz detinjstva.

Badnji dan je, proslava Božića u prostoru Misije za socijalnu negu grada Berlina na glavnoj železničkoj stanici. Preko razglasa se čuju crkvena zvona.

Ta ceremonija se sada ponavlja već 18. put, otkako je 2006. otvorena nova zgrada berlinske stanice.

Prošle godine je Kristijan Ćećoni, direktor Berlinske gradske misije koja pomaže beskućnicima, po prvi put vodio ceremoniju. Taj župnik će i ove godine propovedati.

Božić je, kaže 52-godišnjak za DW, proslava „koja nekako uvek dolazi u neprikladno vreme“. Na kraju krajeva to pokazuje i sama božićna priča.

„Mnogo toga nije optimalno. U Vitlejemu nema slobodnih kuća, nema se gde prenoćiti. Pastiri izvan grada su ometeni u poslu i moraju se seliti negde drugde...“

„Mesto prelaza“

„Božić je", kaže Ćećoni, „proslava prelaznog trenutka“. Ljudi poput Marije i Josifa i bezimenih pastira mislili bi da nikome nisu važni, da su beznačajni. Ali iznenada se nalaze „u centru svetske istorije.“

Za njega, to odgovara mestu poput ove železničke stanice. „Železnička stanica je uvek mesto prelaza gde se sastaju ljudi koji se inače nikada ne bi sreli. I usred svega toga susreću Boga. Baš kao što su pastiri učinili u Vitlejemu.“

Koga je Ćećoni video ispred sebe kada je prošle godine gledao zajednicu na glavnoj stanici? „Vrlo različite ljude", kaže. „Bilo je mnogo beskućnika koje sam takođe mogao sresti kad se ujutro vozim tramvajem.“

Ali bilo je tu i drugih ljudi, možda zakasnelih putnika. Osim toga, slavili su i neki ljudi iz obezbeđenja železnice, među njima i jedan menadžer. „Od beskućnika do upravnika stanice, ova mešavina me takođe dirnula.“

Hram potrošnje i katedrala

Svako ko prolazi kroz železničku stanicu želi brzo da nastavi dalje ili da jednostavno ode kući. A glavna stanica zapravo je hram potrošnje 365 dana u godini, sa supermarketima i buticima, trgovinama i restoranima brze hrane.

A sada je to staklena katedrala na sat vremena. Za razliku od zaerodroma, velike železničke stanice u Nemačkoj nemaju odaje za molitve i tišinu.

A ipak se pozadina berlinske železničke stanice čini gotovo kao da je stvorena za proslavu na Badnji dan: drvene klupe stoje u seni velikog božićnog drveta s hiljadama svetiljki. Zeleni venac visi ispred golemog staklenog zida.

Za vreme trajanja slavlja, pokretne stepenice iza jednostavnog oltara miruju. Drugačije je u vozovima. Dok se dole pevalo i propovedalo na Badnji dan prošle godine, dva sprata više vozovi su se i dalje kotrljali preko perona 11 glavne stanice, dolazeći iz Kelna ili Amsterdama.

„Čarolija mesta“

Monika Jung kaže da je stanica u Berlinu, kao i sve velike železničke stanice, „mesto svakodnevnog života, dobrodošlice i oproštaja, frustracije i radosti.“ U božićno vreme zgrada zasija „u p9razničnom svetlu“.

Jung je upravnica stanice međugradskih železnica u Berlinu. „Čarolija posebnog mesta potpuno je ispunjena kada pesma i reči mira ispune prostoriju“, objašnjava ona.

Putnici i zaposleni imaju priliku da „uživaju u trenutku i zaborave da stanica nikada ne miruje“. Neprestana aktivnost vraća se u svest sat vremena kasnije.

Neke božićne pesme se pevaju i na engleskom jeziku, „Her little children come“, „Silent Night" i „O holy night“.

Vozovi dolaze i odlaze, obaveštenja se čuju sa razglasa. Volonteri iz gradske misije slažu drvene klupe, uklanjaju barijere, nude topli čaj i brinu o gostima koji možda još nemaju gde da prespavaju.

Vitlejem u Berlinu

A tako će biti i ove godine. Kao student Kristijan Ćećoni doživeo je Božić u Svetoj zemlji pre nekoliko godina. S ostalim studentima na Badnji dan je prepešačio deset kilometara od Jerusalima do Vitlejema.

Kao teolog poznaje priču o Isusovom rođenju. Gde bi smestio šarenu zajednicu s glavne stanice u Berlinu? „Za mene su svi oni koji tu sede pastiri. Jer na kraju krajeva, u celoj božićnoj priči, pastiri su ti koji su se najmanje nadali da će se pojaviti u takvoj priči. Ali u jaslama su deo toga i osećaju: Bog dolazi k meni.“

To odgovara zajednici Božićne noći na železničkoj stanici, kaže Ćećoni. Ko sedi u staroj kišnoj jakni na sjajno uređenoj stanici s vrećom za spavanje ispod klupe, čvrsto je uveren da ova priča nikako ne može biti o njemu.

Beskućnici žive u senci društva, kaže teolog. No, „ako Bog želi da unese svetlo u tamu na Božić, onda prvo dolazi ljudima u senci“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.