Ilegalna ruska invazija u Ukrajini dovodi živote miliona ljudi u opasnost. UN govore o preko 1,5 miliona ljudi koji su pobegli u susedne zemlje. Obično su žene i deca sami u zbegu, jer ukrajinskim muškarcima od 18 do 60 godina nije dozvoljeno da napuste zemlju.
Često se kaže da rat iznedri najbolje i najgore u ljudima. U ovoj krizi su susedne zemlje otvorile granice, ljudi nude humanitarnu pomoć pa i svoje domove izbeglicama. Nevladine organizacije, političari, običan svet – ta solidarnost deluje moćno.
Ali medalja ima i drugu stranu, noćnu moru za tamnopute ljude za koje ta solidarnost ne važi bezuslovno. Mnogi Afrikanci, Indijci i ljudi sa Bliskog istoka koji su studirali ili radili u Ukrajini ne mogu da računaju na srdačnu dobrodošlicu poput Ukrajinaca.
Ima izveštaja da im se odbija pristup vozovima i autobusima koje prebacuju Ukrajince na sigurno. Ako i uspeju da dođu do poljske granice peške, tamo ih graničari odbijaju.
Ovi ljudi su jednako uplašeni i ugroženi kao i drugi u Ukrajini. Kakva je to solidarnost koja ne važi za sve? Strani studenti, koji su noći provodili u blizini poljske granice, kažu da im nisu dati ni hrana i voda koju su dobijali Ukrajinci.
U Ukrajini je pre rata studiralo 76.000 studenata iz inostranstva, četvrtina od toga iz Indije, ostali mahom iz afričkih zemalja poput Nigerije, Maroka i Egipta. Njihove porodice su zabrinute. Za ove ljude je na užasnu sliku rata dodat i rasizam.
Na društvenim mrežama šire se snimci Afrikanaca koji mole za pomoć, dok snage bezbednosti upiru oružje u goloruke studente. Jedan video pokazuje malo dete ostavljeno na mrazu. Ali, oni koji upozoravaju na taj problem, na društvenim mrežama često dobijaju mržnju kao odgovor.
Nebrojeni su komentari u kojima se tamnoputi ljudi optužuju da „nisu dovoljno civilizovani“ da bi bili spašeni. Neki pozivaju strance da ostanu u Ukrajini i bore se. Sve to je čisti rasizam. Neprihvatljivo je da empatija zavisi od boje kože. Sramota je što se to dešava u ratno doba.
Ne znam da li je ovo znak alarmantnih razmera diskriminacije u Evropi. Ali znam da u takvom haosu uvek mali broj ljudi na određenom mestu odlučuje kako koga tretirati. Neki od njih očito ljudskost pružaju zavisno od boje kože.
Ova beda još traje. Scene koje gledamo upozoravaju da ljudi jedni druge treba da tretiraju dostojanstveno. I da ne smemo zaboraviti da su i crni životi važni. Ljudskost i solidarnost ne smeju da budu selektivni.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.