Kad ruske piroge postanu „ukrajinske“
Restorančić u Svinoujšću, gradiću na poljskom Baltičkom moru. „Kod bake Halinke“ je specijalizovan za čuvene piroge, punjenu testeninu. Odmah se setim moje bake, njene „ruske piroge“ sam obožavao!
Svako u Poljskoj zna kakav je ukus ruskih piroga: testo s punjenjem od krompira, svežeg sira, luka i obilato bibera – odlično! Stanem u red pred prodavačicom i kad sam se približio, iznenađenje: na jelovniku je prelepljena reč „ruske“. Sad se to zovu „ukrajinske piroge“.
Prema podacima poljske granične policije, od 24. februara je u Poljsku ušlo 3,4 miliona izbeglica iz Ukrajine (oko 1,3 miliona je otišlo dalje). Još pre toga je u zemlji živelo i radilo 1,5 miliona Ukrajinaca.
Svuda u Poljskoj se na ulicama, u trgovinama i kafanama čuje ukrajinski, ruski ili taj šarmantan poljski čija je melodija mešavina sva tri jezika.
Ali s tim pirogama sam primetio nešto drugo: rat je ušao u svakodnevicu. Promenio je naviku kupovanja, obeležio je kulturu – u dobrom i lošem smislu.
Nedugo nakon restorana idem na dobrotvornu priredbu mladih ukrajinskih umetnika. DJ u velikoj majici s natpisom Led Zeppelina pušta ukrajinski neo-folk. Pije se pivo, kreće se u ritmu i između pesama se urla „Slava Ukrajini! Smrt neprijateljima!“
Drugi primer: poznati poljski proizvođač senfa. Odjednom je jedan od najtraženijih njegovih proizvoda, „ruski senf“, nestao s polica trgovina. Više se ne isporučuje, kako se navodi na stranici proizvođača.
I jedna opera Musorgskog je skinuta s programa poljskog nacionalnog teatra, iz „solidarnosti“ sa „herojskom borbom Ukrajinaca za njihovu domovinu“, kako je rekao direktor pozorišta.
Jedan ugledni liberalni spisatelj svoje pratioce na društvenim mrežama poučava da su „Rusi“ ubice i silovatelji. Ko se ustručava da to priznati ili pokušava da unese nijanse u raspravu – biva proglašen idiotom.
Jedan ugledni i napredni novinar gotovo svakodnevno objavljuje snimke ratnih zbivanja. Tu se ispaljuje granata i iz jednog ruskog tenka se dižu vatra i dim. Snimci su propraćene ratobornom muzikom, ponekad tek s veselom pesmicom i uz komentar „dobra vest“.
Simptomatično je da se ne „slave“ samo pripadnici regularnih vojnih snaga Ukrajine, nego i pripadnici dobrovoljačkih jedinica čiji su politički stavovi još donedavno bili odvratni novinarima.
Na mnogim mestima u svetu sam video ratove koji su postali deo svakodnevice i kulture. Još pre dvadesetak godina tokom prvih putovanja u Liban sam primetio nalepnice na automobilskim prozorima. Pokazuju naoružanu osobu u herojskoj pozi, sa mašinkom u jednoj i zastavom zloglasnog Hezbolaha u drugoj ruci.
Kad sam o tome pitao vozače, odgovor je glasio: ne moram se slagati s političkim viđenjima te stranke, ali oni se ipak bore za slobodu zemlje.
Isto tako se sećam rukom šivenih lutaka u narodnoj nošnji s kalašnjikovom od pliša u ruci u meksičkom San Kristobalu. U doba dok su društvene mreže još jedva imale nekakvog uticaja, lutke su se prodavale u mreži lokalnih trgovina i veličale su zapatiste.
Jug Libana i južni Meksiko su samo dva od brojnih regiona sveta koji već decenijama žive u senci rata i nasilja.
Jer, ratovi koji su postali svakodnevica i koji su ušli u kulturu, veoma teško se mogu okončati. Kad je nasilje među nama, ono se nezaustavljivo širi. Svi se navikavamo na sukob i učimo živeti s njim.
S ratom koji je ušao u svakodnevicu, loša sudbina ne preti samo Ukrajini.
*Stanislav Štrasburger je pisac i menadžer u kulturi. Njegov poslednji roman „Trgovac pričama" je izašao 2018. Autor je rođen u Varšavi i živi u Berlinu, Varšavi i različitim mediteranskim gradovima.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.