Sve i ako iza ovog „da“ ima još mnogo „ali“, commitment EU za dve države Zapadnog Balkana je jak signal za region i u EU: Albanija i Makedonija su nam važne, one su naši važni prirodni partneri i saveznici i pripadaju našoj evropskoj porodici.
Neko u čudu trljaju oči: nije li prošlo tek tri godine otkako su u jeku izbegličke krize hiljade Albanaca došle u Nemačku? Migranti koji su zbog siromaštva i beznađa došli u Nemačku da tu potraže sreću. O tome sada nema ni govora, naprotiv: Albanija i Makedonija važe kao važni partneri u savladavanju migracionih i izbegličkih talasa.
Napredak i hendikep
Šta se desilo? Albanija i Makedonija su objektivno postigne veliki napredak u pitanjima demokratizacije i razvoja a i u pogledu pravne države. No mnogo toga još treba učiniti. Makedonija se posebno pozitivno razvila posle poslednje promene vlasti, a na planu rešavanja spora oko imena države sa Grčkom se primerno ponašala. U Albaniji postoje teški deficiti: manjkava nezavisnost sudstva, prepletenost politike i mafije zabrinjavaju. Zbog toga dalji proces približavanja i konkretni pristupni pregovori moraju biti pažljivo kontrolisani i praćeni.
Albanija i Makedonija su deo šestorih zemalja zapadnog Balkana. Te zemlje između zemalja EU Grčke, Bugarske i Hrvatske jesu prostor opterećen raznovrsnim istorijskim i aktuelnim problemima. Nerešene državnosti sa političkim i etničkim komponentama i danas imaju potencijal prerastanja u nasilje.
Sada bi prijateljski zagrljaj EU trebalo da dovede do poleta privrede i da pomogne da se poprave zategnuti odnosi u regionu. Posle Srbije i Crne Gore, sada će i Albanija i Makedonija da se za korak približe Evropskoj uniji. A bivši protektorati Kosovo i Bosna i Hercegovina ostaju taoci svoje nerešene državnosti i zato verovatno još dugo pred vratima.
Integrisati pre nego što to učine Rusija i Kina
Situacija na Zapadnom Balkanu je komplikovana. Ali, sve zemlje i narodi su orijentisani u pravcu EU. Doduše, postoji i opravdan strah da će zemlje Zapadnog Balkana postati umorne od Evrope, i da će se zato jače orijentisati na Kinu, Rusiju ili Tursku. I zato signal EU: „vi spadate u Evropu i mi se angažujemo za vas“, ne treba potceniti.
No sve to je podređeno jednom drugom i za EU i dve zemlje zajedničkom interesu: pitanju evropske bezbednosti i kontroli granica i izbegličkih struja. Jer, svi drugi aspekti su već dugo poznati a ipak nisu ubrzali proces integracije.
No, sada su se te države u vezi sa diskusijom o hermetičkom zatvaranju Evrope pred izbeglicama i zaštiti granica odjednom našle u centru pažnje. Jer, one nude nešto što bi moglo da izvuče EU iz nevolje u koju je ona samu sebe uvukla. Pred vratima EU a van šengenskog i dablinskog prostora, poneka ideja o međukontrolama i centrima za prihvat izbeglica i rešavanje njihovog daljeg statusa mogla bi i da se realizuje.
Samo korisno, ali ne i dobrodošlo?
Cinično i paradoksalno istovremeno jeste to što su Albanija i Makedonije posebno atraktivne, jer nisu u EU ali imaju mnogo stotina kilometara zajedničke granice sa EU. Iz toga bi mogla da nastane win-win situacija: EU bi pobegla od dileme prinudnih mehanizama koje je sama uspostavila na planu prijema i raspodele izbeglica – kada bi te zemlje bile aktivno uključene u bezbednosne koncepte izolovanja i kontrole. Sve i ako je albanski premijer Edi Rama kategorički odbacio mogučnost otvaranja prihvatnih kampova u svojoj zemlji, na planu bezbednosti i migracije ima mnogo akutnih pitanja koja EU i Albanija bolje mogu da reše zajedno.
Makedonija i Albanija su deo evropske sudbinske zajednice. Ta spoznaja je sada stigla i do glavnih gradova EU. Prijem Makedonije u NATO će uskoro biti sledeći dosledan korak. Evropa zatvara svoje otvorene prostore zbog nastavljenog pritiska izbeglica. Nekadašnje problemske zemlje Makedonija i Albanija postaju deo rešenja.