Jugomarks

U bivšoj Jugoslaviji su bile prevedene sve knjige Karla Marksa. Malo ko ih je pročitao. Ja jesam. Studiranje u Sarajevu je osamdesetih uključivalo i četiri semestra marksističke filozofije. Možda bi mi trirski filozof lavovske grive bio bliži kao čovek da sam znao da je kao student u Bonu jednom bio uhapšen zbog galame u pijanom stanju, te da su ga vlasti progonile jer je „nosio sablju“. Da li je sablja bila karnevalski rekvizit ili prvi znak namere da se podigne svetska revolucija, nije zabeleženo.

Marks je bio u stalnoj novčanoj stisci, prek čovek, nije mu bilo strano ni da se „zabavlja“ sa služavkama, a u ponekom privatnom pismu omakle bi mu se formulacije koje bi danas važile kao antisemitske i rasističke.

Prgavost takve vrste koje podseća na nama omiljene hajduke učinila bi autora „Kapitala“ na prostorima južno od Save i Dunava manje apstraktnim. No, jugoslovenski komunisti nisu imali baš izraženi instinkt za atraktivne propagandne narative.

To je valjda zato što su u proseku, čini mi se, slabo razumevali Marksa. To su prepuštali teoretičaru samoupravljanja Kardelju i prigodnim brošurama koje niko nije čitao. Socijalizam je bio najviši stepen pretkomunističkog društva, priprema za ulazak u raj. Taj raj je označavan frazom „svetla budućnost“. I to je bilo to.

 - pročitajte još: „Marks je još aktuelan“

Što sam više tada čitao Marksa, to mi je čudnije izgledao socijalizam oko mene. Nije li on predvideo revoluciju u najrazvijenijim zemljama, a ne u polufeudalnoj Kini, seljačkoj Rusiji i zaostaloj Jugoslaviji? Nije li Trocki bio u pravu kada je insistirao na nemogućnosti revolucije samo u jednoj zemlji? Ili svet ili ništa! To što ga je stigao Staljinov planinarski kramp u Meksiku pokazalo je da boljševicima pod Staljinom nije važno koja je teorija najbolja nego čija je ruka najduža. Broj divizija, dakle, postaje odlučujući socijalistički argument za istočne zemlje koje se pozivaju na marksizam.

Uzalud su levičari okupljeni posle Drugog svetskog rata oko Frankfurtske škole upozoravali da su Sovjeti uspostavili državni kapitalizam plus diktaturu partije, a ne proletarijata.

Jugoslavija je od 1948. bila jedinstveni marksistički eksperiment koji je tražio odgovor na pitanje koliko slobode podnosi jednopartijski sistem, koliko samoupravljanja može obezbediti pravednu preraspodelu i ekonomsku racionalnost, te do koje mere se jedan socijalizam može nasloniti na Zapad.

Praksisovci su na Korčulanskoj letnjoj školi od početka šezdesetih sve do njenog ukidanja 1974. iskušavali granice slobode do koje je spreman ići samoupravni socijalizam. Tamo su išli svi levi teoretičari koji su me zaista zanimali – Markuze, Habermas, Bloh, From, Kosik... Njihove knjige punile su knjižare. Zapadnoevropska leva misao je bila potpuno dostupna. Blohova utopijska mistika bila je skoro pesnički salivena u debele knjige. Anri Lefevr je objasnio Preživljavanje kapitalizma.

Na prvoj godini studija početkom osamdesetih  imao sam nekoliko knjiga kao obaveznu lektiru. Čitao sam ih među prohladnim zidinama austrougarske Vijećnice, koja je svojim pseudomavarskim stilom više spadala u Andaluziju nego u Bosnu. Iz teorije komunikacija valjalo je prostudirati „Dijalektiku prosvetiteljstva“ Adorna i Horkhajmera, Makluanovu „Gutenbergovu galaksiju“ – sve same magične knjige poprilično udaljene od lenjinizma.

A profesor marksizma Gajo Sekulić, jednoznačno naslonjen na teze humanističkog marksizma i Korčulanske letnje škole, podsticao nas je da čitamo i razmišljamo bez tabua. Moj seminarski rad o knjizi razgovora koju je Encesberger vodio sa Markuzeom bio je do te mere „anarho-liberalan“ da je Gajo pokazao „sporna mesta“ ne izgovarajući ni reč, podigao obrve, odmahnuo glavom i – dao mi desetku.

Jugoslavija dakle nije bila klasična boljševička zemlja sa fazama staljinističke paranoje, Hruščovljevog cipelarenja po Ujedinjenim nacijama i Brežnjevljevog večnog zastoja uz parolu – napred. Bila je nešto drugo. Ili, rečnikom Nesvrstanih, bila je nešto treće.

U zapadnom delu kontinenta takva percepcija jedva da je postojala. Za malobrojne leve intelektualce je  doduše „treći put“ predstavljao nadu da između američkog kapitalizma i sovjetskog tvrdog socijalizma postoji prostor slobode koja je primarno socijalna.

Za većinu ostalih u Nemačkoj to su bili Jadran,  Tito i ćevapćići. Nešto kao simpatičnija Rusija. Kada me je jedan nemački gospodin – bilo je to sredinom devedesetih – videvši da u antikvarnici listam knjigu Valtera Benjamina, počeo da priča o njoj rekao sam mu da sam je pročitao još u Jugoslaviji. Začudio se. Zar to nije bilo zabranjeno? Ne, bilo je zabranjeno u DDR-u, kod nas je to bila obavezna lektira, odgovorio sam. Čuđenje je postalo skoro neverica.

Marks je jugoslovenskim misliocima počeo da nudi korisnu aparaturu za analizu društvene stvarnosti  tek kada je Jugoslavija iz agrarne sitnosopstveničke zemlje prerasla u industrijsku naciju –  šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. Radništvo kao čudotvorni subjekt koji nema da izgubi ništa osim svojih okova, pa će oslobađajući sebe, osloboditi celo društvo, nastalo je kao bitan društveni sloj tek u socijalizmu. Po Marksovoj teoriji radnici bi trebalo da stvore socijalizam. U Jugoslaviji je socijalizam stvorio radnike.

Sredinom osamdesetih prevedene su i knjige koje su primenjenom marksizmu fundamentalno osporavale mogućnost demokratske transformacije. Među bezbrojnim knjigama koje su izgorele u mom bosanskom stanu u ratu nalazila su se i tri toma „Glavni tokovi marksizma“ poljskog disidenta Lešeka Kolakovskog. Napisao ih je u Britaniji. Sećam se da je on Frankfurtsku školu nazvao „pseudomarsističkim pravcem u mišljenju“. Za Kolakovskog koji je bio dugo suočen sa sovjetskom verzijom učenja to represivno tumačenje je jedino predstavljalo original. Sada, kada zamislim „Glavne tokove marksizma“ kako gore u mom bosanskom stanu, ta lomača mi izgleda poput ostvarenja glavnih teza zapaljenih tomova – bizarno jedinstvo teorije i prakse.

 - pročitajte još: Marks, jeftino

Emancipacija radništva je u jugoslovenskim federalnim prilikama značila i nacionalnu emancipaciju. Potom i retrogradne procese. Preusmeravanje klasičnih konflikata preraspodele na nacionalne šine, etnizacija svakog sukoba, to je očito  bio poslednji kukavički recept jugoslovenskih komunista uplašenih raspadom pretećeg ali na neki način ideološki rođačkog Istoka i ciničnim izmicanjem pobedonosnog Zapada (rešite vaše probleme sami, u prevodu, dođite opet kad budete mrtvi).

Ispostavilo se da je proročanstvo bivšeg komunističkog talibana a potom političkog robijaša i disidenta Milovana Đilasa tačno: poslednji izlaz socijalizma biće nacionalizam.

U jugoslovenskoj katastrofi klasna solidarnost je potpuno zakazala – radnici su većinski regrutovani na svim stranama protiv istih takvih radnika. I ubijali su jedni druge. Tako su pripremili pobedonosan pohod ratnih i tranzicionih profitera, one nove skorojevićke buržoazije koja je njihovu društvenu imovinu prevela u svoje džepove, uvela neoliberalna pravila igre ukidajući skoro sva radnička prava.

Tako se završila priča o Jugomarksu – čoveku kojeg jugoslovenska radnička klasa nije na vreme razumela, za razliku od šovinističkih vođa koji su govorili narodnim jezikom, a delovali antinarodno. Ponegde su u nacionalizaciji socijalnog nasleđa prednjačile takozvane socijalističke partije, proistekle iz poraženog jugoslovenskog eksperimenta. One su izmislile docnije omiljen recept postjugoslovenskih elita – levo desničarenje. To je kada daješ žmigavac levo, a skreneš oštro desno. I tako voziš.

Radničku klasu kao i većinu srednje klase stigla je čuvena jevrejska kletva – dabogda imao pa nemao.

Marksova rodna kuća u Triru je sada brend za kineske turiste. Jedan deo Nemačke se Marksa rado seća, a drugi se ljuti, optužujući ga za žrtve staljinizma. Kinezi Triru poklanjaju Marksov spomenik, a na Balkanu grade puteve i mostove, tražeći novi „Put svile“ do Zapada. Budući menadžeri međunarodnih koncerna na elitnim svetskim univerzitetima proučavaju Marksa da bi shvatili suštinu kapitalizma. Jugomarks je ostao nedorečena, ali istorijski neslavno potrošena verzija leve misli koja je trapavo pokušavala da naučno zasnuje i ovdašnju potragu za boljim svetom.

Marks se u svim bogatijim društvima koja su socijaldemokratizovala svoje temelje ipak dobro drži. S druge strane on zajedno sa pop-Isusom marksizma, Če Gevarom, još uvek predstavlja nadu brojnih ljudi „trećeg sveta“ obolelih od siromaštva i beznađa. Time je poprilično vitalan za dvestogodišnjaka. Samo, slabo zalazi u krajeve u kojima su ga do skora nosili na zastavama.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android