Još tri sigurne zemlje balkanske?

Glasovi koje prenosi nemačka štampa u poslednjih nekoliko dana neprijatno podsećaju na situaciju od pre godinu dana: i tada su razni političari i stručnjaci upozoravali na veliki broj potražilaca azila sa Balkana, najviše iz Srbije, Makedonije i BiH. Ti ljudi su u Nemačkoj štampi označeni kao Armutsflüchtlinge – izbeglice zbog siromaštva, a takvi ne dobijaju azil. Priznata je teška situacija posebno Roma u tim zemljama, ali je uvek isticano da na Balkanu nema sistemske diskriminacije te samim tim ni razloga za azil. Pomenute tri države su proglašene zemljama sigurnog porekla, što u praksi znači da se zahtevi za azil od početka posmatraju kao neosnovani. Osim ako potražilac u koferu ne donese jasne dokaze sistemske diskriminacije biće vraćen u zemlju porekla u roku od nekoliko dana – teoretski. U praksi to i dalje zna da potraje duže, jer Nemačkoj nedostaje službenika koji obrađuju zahteve.

Ista pesma za Albance

Sada se ista ploča vrti, ovog puta za Albance iz Albanije i sa Kosova. Posebno se istakao Horst Zehofer, bavarski premijer i šef Hrišćansko-socijalne unije, koji je u svojoj pokrajini odlučio da uvede zasebne prihvatne centre za izbeglice sa Balkana. Ti centri bi bili veoma blizu granice kako bi se potražioci azila što brže proterivali nazad u zemlje porekla. „Četrdeset odsto tražilaca azila dolazi iz evropskih država koje nisu članice EU, poput Srbije, Albanije, Kosova i Makedonije i oni skoro da nemaju šanse na uspeh“, piše konzervativni Velt. „Savezna vlada se već duže vreme trudi da razlikuje procese odlučivanja o azilu za one kojima preti politički progon i one koji dolaze iz besperspektivnih životnih uslova na Balkanu, te da za ove druge ubrza proces“, dodaje berlinski list.

Na plan bavarske da izgradi šatorske kampove specijalno za balkanske tražioce azila oštro su reagovale socijaldemokrate i Zeleni, kao i razne organizacije. No bez obzira na kritike, izgleda postoji raspoloženje da se Albanija, Kosovo i Crna Gora takođe proglase zemljama sigurnog porekla, što bi zaokružilo ceo Zapadni Balkan. Tako socijaldemokrata Karsten Ziling, gradonačelnik (time i premijer) Bremena, kritikuje bavarsko rukovodstvo, ali ne isključuje mogućnost da i sam podrži proglašavanje triju zemalja sigurnim. „Lično sam podržao proglašavanje drugih država zemljama sigurnog porekla, ali znam da tu treba da budemo veoma, veoma pažljivi pa u ovom trenutku još ne mogu da kažem da li ćemo podržati dalje predloge“, rekao je Ziling u sredu ujutro za radio Dojčlandfunk. I zeleni premijer Baden-Virtemberga Vinfrid Krečman u principu je spreman da podrži svrstavanje još tri balkanske zemlje na listu sigurnih.

Diskriminacija Roma

No da li na Balkanu zaista nema sistemske diskriminacije? Minhenski Zidojče cajtung počinje svoj članak slikovitim primerom – u BiH prema Ustavu jedan Rom ne može postati član Predsedništva zemlje. To je pravo rezervisano samo za Bošnjake, Srbe i Hrvate. „Iza zbirnog naziva izbeglice s Balkana zapravo se kriju većinom Romi. To pokazuju i brojke Saveznog ureda za migraciju: u martu ove godine u Nemačkoj je 690 osoba iz BiH tražilo azil, među njima 407 Roma. Srpski građani su podneli 2.833 zahteva, od toga 2.525 Romi. Od 1.186 građana Makedonije, 644 su bili Romi.“ Zidojče piše da ove tri države, osim zajedničke prošlosti u Jugoslaviji, veže još jedna stvar – siromaštvo.

„Gde i većini mnogo toga nedostaje, onde za manjinu poput romske ostaje malo prostora za dostojanstven život. Buldožeri često uklanjaju romska naselja, bez da pre toga ovim ljudima budu ponuđeni stanovi. Ako se naselja i tolerišu, onda su bez struje i vode. Većina Roma ne nalazi posao i zbog toga nema ni zdravstveno osiguranje, a često nisu u stanju da pokriju troškove školovanja svoje dece. Kada su prošle godine hiljade ljudi u BiH i Srbiji ostali bez kuća zbog teških poplava, mnogim pogođenim Romima je onemogućen pristup prihvatnim kampovima. U društvima Zapadnog Balkana, u borbi protiv siromaštva i manjka perspektive, najveći gubitnici su – Romi. Mnogi jedinu šansu za bolji život vide u zahtevu za azil negde u zapadnoj Evropi“, piše list.

Cinični kraj Radija B92

Nekoliko nemačkih medija izvestilo je prethodnih dana o smrti Radija B92. Danas to pod naslovom „Cinični kraj“ čini i berlinski Tagescajtung: „Samo još jedna radio-stanica koja je bila poznata po različitosti, a onda prodata, komercijalizovana i prilagođena mejnstrimu? Moglo bi se pomisliti so what, to se stalno dešava“, piše dopisnik lista Andrej Ivanji. „Ali beogradski radio B92 bio je više od toga. To je simbol borbe protiv rata i za demokratiju, simbol otpora mnogih generacija protiv ludila, ubijanja, pljačke i informacionog mraka Srbije iz devedesetih godina. B92 su slušali školarci i penzioneri, svako koga je zanimala istina, svako ko je hteo da pobegne od vladajuće ratne kulture. Za Srbe koji nisu imali pristup internetu B92 je bio jedan od retkih objektivnih izvora informacija. Dve decenije su slušali vesti u 9 ujutro. Za mnoge je to bio dnevni ritual, kao što su za druge tost i kafa.“

U tekstu stoji o nasilnom zauzimanju radija 1996. od strane režima, o otvaranju televizije te komercijalizaciji i na kraju prodaji grčkoj firmi Astonko. „Radio B92 is no more – tako glase mnogi tvitovi prethodnih dana. Pre dve nedelje je ukinut informativni program, otpušteni su novinari, muzički urednici i drugi saradnici. Na istoj frekvenciji sada se može čuti samo još muzika, ali ni ona se ne može porediti sa onim što je Radio B92 ranije puštao. Naravno da novi vlasnici mogu sa svojinom da rade šta im je volja. Ali Grcima se prebacuje da su pokazali premalo istančanosti i razumevanja za kultni radio. Uzalud se apelovalo da se makar promeni ime B92. Jer Radiju B92 je mesto u muzeju srpske istorije. Ono što trenutno ide na toj frekvenciji nedostojno je imena.“