„Jedino nemaju televizor u sobi“
27. jul 2017.Na putu smo, jedva pola sata vožnje od Abu Dabija. U retrovizoru brzo nestaju neboderi, tržni centri i luksuzne vile dok se vozimo kroz pustinju po potpuno ravnom autoputu sa osam traka. Na našem odredištu odmah postaje jasno, čemu služi ova moderna veterinarska klinika: pred ulazom stoji golema statua glave sokola. Jer tu je baš sve za negu omiljene životinje arapskih nomadskih plemena.
Hiljade „pacijenata“
U Abu Dhabi Falcon Hospital svake godine stiže i do 11.000 sokolova, više od 75.000 je tu doneto na zdravstveni pregled od otvaranja 1999. U Emiratima svako zna direktorku ove bolnice: to je doktorka, Margit Miler (49), specijalistkinja veterine iz Nemačke. Kliniku vodi skoro od njenog otvaranja: „Sokolovi su fascinantna bića jer su tako nezavisnog karaktera. A način kako izražavaju taj karakter je apsolutno jedinstven, magičan.“
Ova bolnica je stekla ugled kao najbolja na svetu za zdravstveno zbrinjavanje sokolova. Naravno da je bolnica opremljena svime što možete da zamislite u nekoj zdravstvenoj ustanovi. Sve je kao za (imućne) ljude, možda sa dve razlike: „Naši pacijenti imaju krila i nemaju televiziju u sobi“, sažima Milerova. Tu su i operaciona sala i karantin za zarazne bolesti, tu su i laboratorija i rendgen, tu je i stanica za intenzivnu negu.
Mnogi sokolovi dolaze samo na rutinski pregled, a od bolesnih je najviše onih koje ne hrane na pravilan način ili imaju neku infekciju. Jer nemačka specijalistkinja nam objašnjava da sokolovi lako uhvate neku bolest. To leži u prirodi njihovog života i lova: kada hvataju neku žrtvu, „onda je to najčešće poslednja i najslabija patka koja leti u grupi, a ona je najčešće i sama bolesna“. A posla ima i za ortopediju bolnice: tu su često polomljene noge, slomljena pera i otvorene rane nanete od žrtve koja je branila svoj život.
Soko – spona tradicije i modernog života
U Emiratima je držanje sokolova za lov više od razonode i prestiža. Lovom uz pomoć sokola su se bavili i njihovi preci još dok je nafta bila tek prljava i beskorisna tečnost koja izvire iz zemlje. Upravo tako su beduinima sokolovi pomogli da prežive. Zato i danas oni nisu tek kućni ljubimci već gotovo deo porodice koji se čuva i pazi, kaže nam Margit Miler: „Oni žive usred porodice, imaju svoje mesto u njihovoj dnevnoj sobi, kod mnogih spavaju u spavaćoj sobi.“
Još pre pedesetak godina su mnogi živeli na tradicionalan način, u šatorima ili u zemljanim kućama. A u to doba stvar najvećeg prestiža nije bio Mercedes ili jahta: to je bio soko. To je i kolevka tog načina lova i tek u doba hrišćanskih pohoda je uopšte došao u Evropu. I tu je imao svojih poklonika u Srednjem veku: Fridrih II fon Hohenštaufen je u 13. veku sročio knjigu „O umetnosti lova sa pticama“. Naravno da to u Evropi nije bilo zanimanje običnog naroda nego plemstva.
Na Arabijskom poluostrvu to nije bilo samo za kraljeve, nego je imalo sasvim drugu funkciju. Treba uopšte zamisliti život u tom delu sveta pre nego što je došlo obilje sa prodajom nafte. Na jelovniku su bile datule, malo ribe koja bi se ulovila i kamilje mleko. Sa lukom i strelom nećete daleko dospeti u lovu na pustinjske životinje. Ali sa sokolom koji je sposoban da se obruši na žrtvu brzinom od 300 kilometara na sat možete ipak računati da ćete na tanjiru imati i meso.
Danas je soko, objašnjava nam specijalistkinja Miler, jedan od retkih načina da se tamošnji stanovnici vrate svojim korenima – tačnije, najugodnijim delovima tog inače teškog života njihovih predaka. „Tako stanovnici Emirata sa sokolovima mogu zadržati i svoj identitet i svoje vrednosti.“ Upravo su Ujedinjeni Arapski Emirati i pokrenuli postupak da se sokolarstvo uvrsti u svetsku baštinu nematerijalne kulture što se zaista i desilo 2010. godine.
„Kako ženka?“
Tradicija i moderni svet u Abu Dabiju pokušavaju da opstanu jedan pored drugog: tamo je i jedna od najvećih solarnih elektrana na svetu, zabavni park Ferrari World, gradi se i sopstveni „Luvr“. Ali društvo je i dalje strogo patrijarhalno, a sokolarenje čvrsto u rukama muškaraca koji su dugo živeli u jednoj zabludi: „Beduini su dugo bili sigurni da najveći sokolovi jednostavno moraju biti mužjaci pa su im i davali muška imena“, kaže nam Milerova. Tek modernom medicinom je utvrđeno da su najveći sokolovi gotovo bez izuzetka – ženke. One su čak za trećinu veće od mužjaka, što se retko može videti u životinjskom svetu. „I danas imate beduina koji u to ne veruju.“
Margit Miler je rođena u blizini Ulma na jugozapadu Nemačke. Studirala je veterinu u Nemačkoj i Francuskoj i već u to doba je otkrila svoju ljubav prema sokolima. Doktorirala je u Minhenu na temu bolesti nogu tih ptica, ali za praktičan deo njenog doktorata je morala da ode u Dubai. Otišla je na pravo mesto: njena stručnost i zanimanje su probudili veliku pažnju. Na kraju su je iznenadili ponudom: da u Abu Dabiju stvori bolnicu za sokolove.
Obzirom na muški arapski svet, to nije bio nipošto lagan zadatak: „Vlasnici sokola nisu bili navikli da lekar može biti zapravo lekarka. A i moji saradnici nisu navikli da im žena izdaje komande. Ali meni je bilo jasno: Uspeću uprkos svemu.“ Iako je potrajalo neko vreme, danas je doktorka Miler prava institucija kojom se u Emiratima ponose. I svi su srećni što tamo mogu da odvedu svoju pticu na pregled, pogotovo pre nego što odu negde na put.
Jer sasvim je normalno da u Emiratima i sokolovi dobijaju pasoše. Sa njima onda mogu i u avion nacionalnog prevoznika Etihada – naravno, sa sopstvenim mestom za sedenje.