Išinger: Da privijemo Srbiju na evropske grudi

DW: Posle dve decenije ispunjene nadom za mlade demokratije u jugoistočnoj Evropi sada posmatramo suprotnu tendenciju: jača nacionalizam, ograničava se sloboda medija, vlada se autoritarno. Zašto?

Volfgang Išinger: Najpre treba reći da ima mnogo tamnih mrlja, ali ima i nekoliko svetlih tačaka. Recimo razvoj u Srbiji je poslednjih godina sve u svemu pohvalan. Jer srpska politika je pod vođstvom Aleksandra Vučića uspela da u bitnim stvarima odstupi od klasične antialbanske i antikosovske retorike i da pruži ruku. To je svakako napredak, kada imate u vidu prethodnih petnaest godina. Ali u pravu ste, ceo region daje povoda za brigu: Kosovo, Makedonija, čak i članica EU Hrvatska. Moramo konstatovati da politika proširenja EU i NATO, kao i susedska politika EU, nisu dali rezultate koje smo očekivali pre 15 ili 20 godina.

Zbog čega?

Daleko smo od toga da se u ovim državama stabilnost podrazumeva po sebi. I dalje ima etničkih problema, ogromna ekonomska pitanja poput nezaposlenosti, a i dalje imamo posla s ostacima ratova. To se u prvom redu može pripisati tamošnjim lošim liderima. Ne moramo uvek da tražimo razloge kod nas, kada negde drugde ima problema. Odgovorno je loše i razjedinjeno političko vođstvo i nedostatak volje za kompromise. Recimo u BiH gde se misli da se ništa ne mora menjati u provizornom Ustavu koji je nastao pre 20 godina u Dejtonu. To tako ne može da funkcioniše. Drugi razlog je što Zapad i EU ne poklanjaju više regionu dovoljno pažnje na najvišem nivou. Poslednjih godina su sve oči uprte ka Ukrajini. Zaboravljeno je da Makedonija unutrašnjepolitički i na spoljnom planu klizi u katastrofu jer 20 godina nismo u stanju da damo toj zemlji ime – da je prihvatimo. Time sve počinje. To je tragedija.

Pomenuli ste loše lidere. U regionu praktično nije bilo smene vladajućih elita. Zar to ne bi bio važan prilog rešenju?

Naravno da ne možemo očekivati da u državama – velikim delom novonastalim – stvari tako brzo krenu s mrtve tačke. Ali zaista bi smena generacija nakon te osnivačke generacije bila važna i od velike pomoći. Prve napretke već vidimo. Dobro je – da ostanem pri primeru Vučića – da ima ljudi koji su ranije bili na suprotnoj strani političkog spektra, ali očigledno imaju sposobnost učenja. Ima i toga. S druge strane vidim i one koji ne žele da se osposobe za učenje. Tu mislim recimo ga gospodina Dodika koji sedi u Banjaluci i misli da se svet vrti oko njega. Ali to nije tako. Želja da malu Republiku Srpsku vodi u nezavisnost nije politika koja vodi u budućnost.

Dvaput ste u pozitivnom smislu pomenuli gospodina Vučića. Ima međutim brojnih kritika na njegov račun, recimo to što je smenio rukovodstvo na pokrajinskom javnom servisu Vojvodine. Takođe, ni u kosovskom pitanju se ne pomera toliko koliko se očekivalo. Nije li to poverenje čoveku koji zna da igra po zapadnim notama, ali istovremeno drži sve opcije otvorenim?

Želim da još jednom pojasnim: ne spadam u one koji misle da se sa Vučićem ispunjavaju sve želje koje imamo u pogledu Srbije. Ali to je napredak u poređenju s prethodnim vremenima. Mali, ali ipak izvesan napredak. Jedno međutim verujem tom čoveku, verujem njegovom iskazu da put Srbije vodi u Evropu.

Sarađivali ste s njim i u okviru OEBS-a. Da li je današnja Srbija stub stabilnosti naše bezbednosne arhitekture u jugoistočnoj Evropi?

Verujem da je tako. Srbija je važna kao država regiona koja još uvek – u pravom smislu reči – ne spada među nas. Za Hrvatsku možemo reći da mnogo toga još uvek ne ide kako treba. A oni su sada deo kluba. Isto već duže znamo o Bugarskoj i Rumuniji. Mislim da je ispravno što je doneta odluka da se u NATO primi mala zemlja poput Crne Gore. Samo, to ima više simboličku vrednost, Alijansi ne koristi mnogo, a videćemo da li će koristiti Crnoj Gori. Mnogo je važnije da mnogo jasnije nego prethodnih godina kažemo svim ovim zemljama – od BiH, preko Hrvatske, Makedonije do Srbije: napredak koji želite neće se manifestovati niti pojaviti niotkuda ukoliko ne uspete da sarađujete međusobno.

Onda bi Srbija trebalo da bude važan igrač, recimo u pomirenju s Kosovom ili da pokaže toleranciju prema crnogorskom pristupu NATO. Jeste li tu optimista?

Oprezni sam optimista. Ne prejudiciram da će sve biti dobro. Ali važan evropski zadatak političkog oblikovanja jeste da se Srbija drži na putu reformi i da se sve uradi da se ukupna srpska politika dalje pokreće u pravcu Evrope. Postoji mogućnost da se u ovome podstaknu i podrže pravi ljudi i tu opšte ne mislim samo na trenutnog premijera. Srbija je oduvek imala pametnu političku klasu i ovde se radi o podsticanju intelektualnog, a ne samo realpolitičkog ili dnevnopolitičkog dijaloga. Moramo opet priviti Srbiju na evropske grudi – početak je učinjen i dobro je što je tako. Time će biti ispunjen uslov da se nastavi proces između Srbije i Kosova u smislu da – baš onako kako zahtevamo i moramo da zahtevamo – Kosovu ne može ići dobro bez trajnog pomirenja Prištine i Beograda.

Hajde onda da pogledamo na drugu stranu, u Prištinu. Tamo imamo novog predsednika, nova vlada je formirana… Kada će konačno ponovo početi dijalog sa Srbijom? Gde zapinje u Prištini?

Nalazim da je ohrabrujuće što se novoizabrani predsednik Tači izjasnio za nastavak razgovora sa Srbijom i za evropski kurs Kosova. To je dobra vest. U Prištini su nažalost poslednjih meseci bili više zaokupljeni sobom i razjedinjeni u pogledu ispravnog kursa. Opravdana je bojazan da tamo snage, koje se mogu pripisati nacionalističkom spektru, mogu dalje ojačati, baš kao i drugde u regionu. Zato je, što se tiče evropske politike, važno da ne zaboravimo Kosovo u fioci. Isto važi i za Makedoniju. Želeo bih da EU imenuje neku visoko pozicioniranu ličnost koja ne bi radila ništa drugo do da u glavnim gradovima ovog regiona glasno udara u doboš i podseća odgovorne koje su obaveze preuzeli prema sopstvenim biračima. Problem EU je što imamo previše komesara koji smetaju jedan drugom pa na kraju nažalost nema napretka. To je problem koji ne možemo prebaciti liderima u regionu već je organizacijski problem EU. Ja sam za to da tamo gde je potrebno – a u jugoistočnoj Evropi jeste – postoji trajno delovanje. Za to je potreban neko ko ima vremena i energije, ko donosi autoritet iz Brisela da može u ime 500 miliona ljudi da kaže: Ovuda!

To je konkretan predlog, ali mi već imamo misiju Euleksa na Kosovu, komesar Han je stalno u regionu. Treba li udružiti snage i kako?

Protivnik sam bujanja međunarodne birokratije na licu mesta. Recimo Kosovu to nije donelo mnogo dobra jer su od 1999. mnoge hiljade činovnika, izaslanika i vojnika manje-više sedeli u Prištini i obavljali stvari koje bi bez problema mogao da obavlja i jedan nezaposleni Kosovar. Trebalo bi, na primer, ohrabriti i ovlastiti Kosovare da sami obavljaju ono za šta su odgovorni – od pravljenja automobilskih tablica do organizacije bolje javne uprave ili policijskih trupa. Dakle, nisam baš za obuhvatno međunarodno prisustvo i zato mislim da je dobro što se planira dalje smanjenje vojnog prisustva NATO. Ima dobrih razloga za taj potez. Više sam za to da na najvišem nivou iz Brisela jedna osoba bude zadužena za region, da takoreći neprestano nastupa naoružana velikim autoritetom, ali i ponudom da za ispravno delanje slede nagrade. Mislim da je bila kardinalna greška što smo u konstrukciji naših odnosa prema regionu uspeli da ostvarimo vizne slobode za sve osim Kosovara. Ishod je da su ta dva miliona sirotih ljudi izolovani od svega.

*Volfgang Išinger, 1946, je nemački pravnik i diplomata. Bio je ambasador Nemačke u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, a od 2008. vodi minhensku Konferenciju o bezbednosti. U poslednjih 25 godina je sa više pozicija radio na balkanskoj politici Nemačke, pre svega u BiH i na Kosovu.