To što su SAD protiv Severnog toka 2 – ne iznenađuje. One su i u 80-im godinama bile protiv gasovoda kroz Ukrajinu. On je realizovan, ali uz ogroman pritisak Bele kuće sa predsednikom Ronaldom Reganom. SAD nikada nisu odobravale pokušaje Evrope da bude nezavisna od geostrateške energetske politike Vašingtona.
No, vehementnost sa kojom ambasador SAD istupa protiv Severnog toka 2 jeste u stilu Trampove administracije. Otvorena ucenjivačka pisma preduzećima se smenjuju sa tekstovima napisanim sa evropske internet-portale ili novine. Iza toga stoje i izmenjeni interesi globalne energetske politike SAD.
Isplati se pogledati činjenice: SAD su protiv povećanja energetskopolitičke samostalnosti Evrope. Severni tok 2 nije nemački državni projekat. Njega finansiraju i nemačka, austrijska, holandska i francuska preduzeća.
Zavisnost je obostrana
Tvrdnja da će sa Severnim tokom 2 Evropa postati zavisna od Rusije ili da će Rusija moći da je ucenjuje, jednostavno je pogrešna. Gasovodi uzrokuju obostranu zavisnost jednima je potreban gas, drugima – novac. Konkretno gledano, Rusija ne može da naprosto zameni svoje kupce drugim kupcima, a Evropa lako može da zameni svoje snabdevače drugim snabdevačima. Postoji mnoštvo gasovoda i terminala za tečan gas sa dovoljno kapaciteta. Evropska gasna mreža je sada toliko razgranata da nijedna država nije upućena samo na jednog snabdevača – pa ni Ukrajina, koja se danas snabdeva gasovodima sa Zapada.
Evropa nije podložna ucenjivanju gasom – ali je Rusija i te kako upućena na prihode od izvoza. Oni čine dobar deo njenog državnog budžeta. Ako Rusija hoće da izvozi, moraće čak i u slučaju nužde da smanji cenu.
U stvarnosti čak ni Grenel i njegove ostale koleginice i kolege ambasadori ne veruju svojim sopstvenim argumentima. Jer, isti gas iz Rusije, prema njihovom mišljenju, na izaziva zavisnost ako teče – kroz Ukrajinu. A iskustvo nas uči: snabdevanje gasom iz Sibira je čak i u vreme raspada Sovjetskog Saveza pouzdano funkcionisalo. Smetnji je u ovom stoleću bilo samo jednom – kada su se 2009. Rusija i Ukrajina sporile oko cena za tranzit, što je išlo nauštrb pre svega zemalja Južne Evrope.
U stvarnosti se radi o nečem drugom: ako neko hoće da veštački ograniči nekom ponuđaču pristup otvorenom tržištu gasa u Evropi, to može da dovede do smanjenja ponude. A kada se smanji ponuda – skaču cene. To je dobro za SAD. Njihov gas dobijen frakingom košta u proseku 20 odsto više od normalno eksploatisanog gasa, i zato nije konkurentan u Evropi.
SAD hoće da budu glavni izvoznik
To je novo u odnosu na vreme Ronalda Regana. Pravi razlog za gasni pritisak diplomata jeste: za razliku od ondašnjih vremena, SAD ne samo što žele da spreče da Evropa postane nezavisnija od SAD. One danas same hoće da prodaju gas!
Pre nekoliko godina su SAD zahvaljujući pravom bumu frakinga postale najveći svetski proizvođač nafte i gasa. I sada pokušavaju da postanu vodeći izvoznik tečnog gasa (LNG). Logistički kapaciteti SAD za izvoz će obuhvatati više od 70 miliona tona LNG, a to bi moglo da pokrije kompletne nemačke potrebe za gasom. Predsedavajući Udruženja izvoznika, Čarli Ridl, javno je izjavio da SAD u sledećih šest godina žele da postanu najveći snabdevač Evrope tečnim gasom.
Problem sa tečnim gasom SAD je dvostruk – ekonomski i ekološki. Ono što se zu ogroman utrošak energije dobija frakingom, hladi na minus 161 stepen i tako prelazi u tečno stanje, utovaruje na brodove i vozi preko pola zemljine kugle, nije ništa bolje po životnu sredinu od evropskog kamenog uglja. I skupo košta.
Evropa – dosta sa fosilnim gorivima
O Severnom toku 2 svako može da misli šta hoće, ali Evropi bi dobro činilo da ne dozvoli da joj SAD diktiraju energetsku politiku. Još bolje bi bilo kada bi Evropa tu politiku zasnivala na stvarnoj nezavisnosti. Zvanična energetska politika EU je usmerena na veći uvoz gasa. Pametnije bi bilo da ona prestane da se vrti oko gasa i to većom energetskom efikasnošću, uštedom energije i većim korišćenjem obnovljivih izvora energije. To bi pomoglo ne samo njenim klimatskim cijevima, već bi poboljšalo i njenu stratešku nezavisnost.
Kada bi Nemačka svake godine bolje izolovala tri procenta svojih zgrada i više polagala na obnovljivu toplotu, do 2030. bi mogla da uštedi onoliko gasa koliko danas uvozi iz Rusije. To je loša vest za Ričarda Grenela: s obzirom na situaciju na tržištu, to bi pri padu cena pogodilo Gazprom, ali bi još jače pogodilo američki izvoz. Zato Trampova administracija ima jake razloge da argumentuje protiv zaštite klime.