Između Kaćke petlje i Svratišta

„Počela sam da se bavim prostitucijom od sedamnaeste godine. Rodila sam devojčicu i morala sam da radim zbog nje, da imamo da jedemo i pijemo", priča 21-godišnja devojka u novosadskom Svratištu za seksualne radnice. U posao ju je, kaže, uvela ujna, pored koje je naučila da radi. Njihov život je prenos iz pakla. Nezaposlene su i siromašne, ne postoji mesto i vreme gde ne trpe neku vrstu nasilja – od prolaznika i žena dok stoje uz ivice kolovoza, preko onih kojima pružaju seksualne usluge do partnera sa kojima žive. „Najvažnije mi je da moje dete ima šta da jede", kaže devojka tiho.

Druga devojka priča: „Pre dve godine sam imala lom kičme i noge. Mislio je da sam ga pokrala, zamalo nožem da mi iseče glavu. Bila sam napadana i tučena. Vuku nas za kosu, šamaraju, šutiraju. Budem s njima, odradim, ne da mi pare ili mi uzme pare. Moram da mu dam da me ne prebije, ali me opet prebije."

„Potpuno napuštene"

Samo na ulicama Novog Sada ima više od 300 seksualnih radnica, pokazuje istraživanje Instituta za javno zdravlje Srbije i Udruženja Prevent. Najčešće mlade žene između 18 i 29 godinа čekaju na mušterije na nekoliko standardnih mesta od kojih je najpoznatija Kaćka petlja na putu ka Beogradu. Telo često prodaju za 1.000 do 1.500 dinara.

Istraživanje „Prostitucija u Srbiji – jedno od mogućih lica“ pokazuje da sve one žive u krajnjoj bedi. „Potpuno su napuštene od porodice, nemaju nikakvu mrežu podrške, a spirala nasilja koje trpe počinje praktično od detinjstva“, kaže autorka istraživanja Gordana Stojaković iz Udruženja građana S.T.R.I.K.E. „Naišle smo na devojke koje su potpuno nepismene, koje ne znaju da broje, dakle nikakvu drugu mogućnost nemaju. Imaju vrlo problematičan bračni status, a tu su često i beskućništvo, a u nekim situacijama i izbeglištvo", objašnjava Stojaković za DW.

Žene najčešće kažu da ih je u prostituciju naterala potreba da prežive jer drugog posla nema. Jedna od njih priča da je počela da nudi svoje telo putem interneta tek u pedesetim godinama života. Zbog starosti, kaže, nisu hteli da je zaposle čak ni kao peračicu sudova.

Gordana Stojaković postavlja pitanje da li se prostitucija u Srbiji uopšte može nazvati „seksualnim radom" jer su žene na prostituciju primorane zato što nemaju nijednu drugu mogućnost. „Uslov dobrovoljnosti znači da ona može da radi bilo koji drugi posao bez nekih velikih uslovljavanja i na taj način obezbedi ekonomsku sigurnost za sebe i porodicu. Ako to nije slučaj, zar nismo onda više na terenu ljudskih prava, a manje na terenu radnih odnosa?"

Makroi šetaju slobodno

Prostitucija se u Srbiji tretira kao prekršaj, a regulisana je samo jednim članom Zakona o javnom redu i miru. Taj se zakon pred poslanicima poslednji put našao januara prošle godine, kada je izmenama zakona kazna zatvora za lica koja se odaju prostituciji povećana sa 30 na 60 dana i uvedena mogućnost novčane kazne. Te kazne, međutim, žene najčešće nemaju da plate pa odlaze u ženski zatvor u Požarevcu. „Sudski organi im obično skupljaju kazne pa one budu enormne. Nama su dolazile devojke sa rešenjima od suda na preko 150.000 dinara. One nemaju taj novac, pa u zatvoru ostaju i po nekoliko meseci", kaže za DW Nebojša Đurasović iz Udruženja Prevent, koje već deset godina prati ovu problematiku i pomaže seksualnim radnicama.

Izmenama zakona, u kaznene odredbe se uvode i lica koja koriste usluge prostitucije. To je prvi put da zakon prepoznaje i muškarce. „Dobro je što sada izostaje praksa da se oni pozivaju na sud da svedoče protiv žena u prostituciji, zato što bi i oni bili proceusirani. Međutim, nije bilo slučajeva da se sudi muškarcima, ta se norma ne primenjuje", tvrdi Đurasović.

Muškarci tako ostaju van vidokruga institucija i javnosti – i ona grupa muškaraca koji su korisnici seksualnih usluga, a posebno oni koji čine posredničku mrežu. „Prvu grupu čine naši rođaci, prijatelji, komšije svih generacija, heteroseksualni muškarci koji zapravo indukuju sve što se unutar prostitucije dešava, a druga grupa odgovara na njihove strahove da se ne sazna da su učesnici u prostituciji i strahove od bolesti", kaže Gordana Stojaković. „Samo se žene gledaju kao nedostojne i manje vredne, dok se muškarci koji su u tome posmatraju kao biznismeni koji samo koriste ono što im se pruža. Novac je agens koji za njih znači da mogu sve, pa čak i da maltretiraju i tuku."

Posredničku mrežu čine makroi i krijumčari ljudi, a zakonodavstvo se njima bavi odredbama Krivičnog zakonika. Istraživanja organizacije S.T.R.I.K.E. pokazuju da se država s trgovcima ljudima uspešno obračunava, ali se to ne može reći za makroe. „Razlika je u tome što je trgovina ljudima zabranjena i u jednom momentu je napravljena ozbiljna ekipa koja je napravila jako dobre optužnice i na više godina sklonila trafikere s ulice. Makroi su ipak ostali jer Evropa nema jedinstven stav o prostituciji, tako da je to ostalo nekako van", objašnjava Gordana Stojaković.

Dodaje da izmene zakona kojima se pooštravaju kazne za žene uvodi prostitucije u sferu kriminala. To, smatra ona, može samo da pogorša situaciju jer žene neće izaći iz prostitucije, a moraće da rade za kriminalni milje.

Za institucije nevidljive

Ozbiljnijih analiza na osnovu kojih bi se kreirala drugačija normativa, međutim, nema. Poslednje istraživanje datira iz 2013. godine i obuhvata samo Novi Sad. Prosto preuzimanje rešenja iz Norveške, Švedske ili Nemačke nije adekvatno, kažu naši sagovornici jer se društva ne nalaze na istom stupnju razvoja. Osim toga, u Srbiji ne postoje ni programi za prevenciju prostitucije, izlaska iz nje, niti program pomoći ženama u prostituciji. Njima su se projektno bavile jedino nevladine organizacije kojih je takođe sve manje jer je manje i donatora za projekte iz ove oblasti.

U Srbiji je tako opstalo samo jedno svratište za žene u prostituciji. Njega je otvorilo upravo Udruženje Prevent u blizini Kaćke petlje u Novom Sadu. U njemu svakog dana boravi do deset žena, a osim podele kondoma i lubrikanata, nude se i testiranje na HIV i hepatitis, pranje veša, tuširanje, pomoć ginekologa, pravnika, psihologa i socijalnog radnika.

Na usluzi im stoji i Ivona Zečević, koja već nekoliko meseci volontira u svratištu. „Ja sam domaćica, dočekujem devojke, tu sam da im pomognem, da im dam šminku, ponudim kafu i vodu, da im dodam peškir ako se kupaju, da im palim mašinu ako peru veš i pričam sa njima." A priče, kaže Ivona za DW, zavise od raspoloženja. „Devojke su najčešće korisnice psihoaktivnih supstanci. Kada se ne osećaju dobro, onda su priče teške ili tužne. Kad su raspoložene, onda se najnormalnije šale, pričaju anegdote, smejemo se." Dodaje da se devojke uprkos svemu uglavnom drže zajedno. „Iako tvrde da se ne druže, znaju svaka o svakoj sve i pomažu se."

Međutim, i ovo svratište ima neizvesnu budućnost, jer projekat traje do kraja 2017. godine. U Preventu zato pokušavaju da licenciraju program u sistemu socijalne zaštite, a potom će ga ponuditi na finansiranje gradskoj upravi i republičkom Ministarstvu rada i socijalnih pitanja. Licenca bi, kažu, mogla da stigne sredinom godine, a tek potom sledi grčevita borba za budžetsko finansiranje.