Izdržite do leta… nekako
Boja njenog blejzera se promenila, ali poruka je ostala ista. Nemačka kancelarka ponovno je, nakon video-konferencije s premijerima 16 saveznih pokrajina, uz ozbiljan izraz lica objavila da Nemačka mora da ostane u lokdaunu. Borba protiv pandemije korone po treći put u tri meseca ide u produžetke. A šta nakon toga? Sve zavisi od epidemiološke situacije.
Zar zaista neko veruje da će 14. februara stvari da izgledaju mnogo bolje, da će situacija oko broja zaraza u toj meri biti pod kontrolom da ponovno mogu da se otvore škole, vrtići, prodavnice i restorani? Sigurno neće. U martu? Teško. Uskrs? Možda? Ali samo uz određene uslove. Početkom aprila još nije dovoljno toplo da bi život ponovo mogao da se „preseli“ van kuća i stanova, na otvoreno, kao prošlog leta. Niti će dovoljan broj ljudi do tada biti vakcinsan.
Da li britanska mutacija može da se zaustavi?
Virus se, kao što znamo, može pobediti sticanjem (masovnijeg) imuniteta. Da li ćemo ga i kada steći? To zavisi i od sposobnosti virusa da brzo i u znatnijoj meri mutira. Koliko dugo će vakcina da deluje protiv mutacija?
Evropa je kupila suviše malo seruma da bi bila u stanju da brzo vakciniše milione ljudi. To je fatalna greška u trci s vremenom – pogotovo s obzirom na činjenicu da je novi soj iz Velike Britanije koji se širi i po kontinentu mnogo zarazniji. Virusolozi koji savetuju nemačke političare uoči konferencije su predviđali „britanski scenario“ u martu – i zato su insistirali na kompletnom zatvaranju. O toj ideji se raspravljalo u danima uoči sastanka – o takozvanom „mega-lokdaunu“.
Politička dilema
Ali političari su bili protiv toga. I usvojili stroža pravila o korišćenju zaštitnih maski, više fizičke distance i više rada od kuće. To je u stvari samo intenziviranje pravila koja su ionako već neko vreme na snazi. Samo, da li će to biti dovoljno? Broj novih infekcija i smrtnih slučajeva nešto je doduše opao, ali još uvek je daleko od toga da bude prihvatljiv.
Politika se nalazi u dilemi. S jedne strane je još uvek velika opasnost, a ona je, s obzirom na mutacije, možda i veća nego pre. Ali da bi se u jednoj slobodnoj zemlji i liberalnoj demokratiji uopšte bili u stanju da se sprovode stroge mere, mora se računati i na razumevanje građana. Potrebno je dakle da građani te mere prihvate – ali njihova spremnost za to opada.
Drugi talas…
Nemačka na početku 2021. više nije ista ona zemlja kao na početku pandemije. Prvi talas bio je šokantan, ali je istovremeno i motivisao. Uloženi su zajednički napori, postojao je nekakav zajednički imenitelj. Strah od virusa bio je toliko veliki da su kod kuće ostali svi koji su to mogli. Već deo društva bio je zaključan. Centri gradova bili su pusti, ulice tako prazne da su pojedine trake prenamenjene i prepuštene na korišćenje biciklistima. Po auto-putevima je bez ikakve opasnosti moglo doslovno da se šeta.
U drugom talasu ulice su pune. Privreda ponovo radi – a to je i politička volja. Čak ni Nemačka ne može sebi po drugi put da dozvoli kompletan lokdaun, s dodatnim kreditima koji opterećuju državni budžet.
Nakon godinu dana života s pandemijom, mnogo toga je prešlo u naviku. Ljudi su navikli na život u stalnom vanrednom stanju. „Otupeli“ su na opasnost, ali su istovremeno i deprimirani i umorni od pandemije. Nemaju više snage, a ni volje za dalje napore. Nemaju ni snage ni volje za još nekoliko nedelja života u samoći svog doma ili u porodičnom haosu – sa svim onim što im donosi činjenica da su škole i obdaništa zatvoreni.
Raste otpor
U politici, ali i u političkoj komunikaciji, napravljeno je previše grešaka. Sada više ljudi preispituje te delimično čak i protivrečne, a ujedno i teško shvatljive mere. Zašto su zatvoreni frizerski saloni, a istovremeno je gužva u supermarketima? Zašto se ne sme u restoran, a ljudi istovremeno kao „sardine“ sede u autobusima i vozovima? Zašto se mnogo bolje ne štite posebno ranjive grupe, stariji i bolesni? Kvalitetne medicinske maske i obavezno testiranje u staračkim domovima – to je moglo i ranije da se usvoji.
Raste nezadovoljstvo i u privredi. One privredne grane koje su pogođene lokdaunom suočavaju se s egzistencijalnim problemima. Mnoge firme su u stvari već morale da proglase stečaj. Kultura i umetnost, firme koje organizuju razne događaje, poput koncerata, praktično više ne postoje, a njihove pozive u pomoć niko i ne čuje. Širi se gorka spoznaja da ugostiteljstvo i kultura nisu sistemski relevantni sektori. Lufthanzi su vrlo brzo na račun legle milijarde evra državne pomoći, a neki nemački ugostitelji još uvek čekaju na podršku koju su im političari obećali još u novembru.
Najteži meseci
Čak i tamo gde se privredne aktivnosti još uvek odvijaju, politika više ne može da ubere koji bod na račun kriznog menadžmenta. Sve su glasniji zahtevi za popuštanjem mera. Više rada od kuće? Možda bolje ne, jer bi to onda nakon pandemije mogla da postane navika. I ovim najnovijim merama političari su poručili da poslodavci svojim radnicima moraju da ponude mogućnost rada od kuće u slučaju komplikovane epidemiološke situacije, ali neuviđavni poslodavci će svejedno pronaći način da taj apel ignorišu. Ako im ništa drugo ne padne na pamet, mogu jednostavno da kažu da poslovne aktivnosti ne dozvoljavaju rad od kuće.
Predstojeći meseci će biti najteži u pandemiji, to je politika poručila još u decembru. A sad vidimo i šta to zapravo znači – i to vidimo jasno. Ljudima su potrebni ciljevi. Pozitivni ciljevi. Stvari kojima mogu da se raduju. Napolju je hladno i sivo, pada kiša. To nije problem ako u kući vlada dobro raspoloženje, kad je veselo društvo, a na dohvat ruke sledeći raspust ili godišnji odmor. Ali trenutno ništa od toga nije na dohvat ruke. Upravo suprotno. Nema tog pozitivnog očekivanja, jer su izostali stvarni uspesi. Političari sve karte polažu na princip nade. I na to da će svi izdržati. Nekako izdržati...