Izborni zakon: dogovor Hrvata i Bošnjaka nema alternativu

Sastanak hrvatskog predsednika Zorana Milanovića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika (SNSD) u Zagrebu (16.9.) u zadnji čas je najavljen medijima, pri čemu se kroz plasiranje informacija menjao karakter tog sastanka, od neformalnog do službenog.

Dr Senada Šelo Šabić, sa zagrebačkog Instituta za razvoj i međunarodne odnose, negativne reakcije koje je izazvao taj sastanak objašnjava tvrdnjom da nikada dve strane ne bi trebalo da razgovaraju protiv treće, o bilo kojim kombinacijama se radilo. „To je pogrešno. Ako se vodi dobronamerna politika dijaloga i građenja dobrih odnosa svih strana, onda bi trebalo biti inkluzivan prema svima. Sastanak je bio netransparentan u smislu najava i čitan je kroz poziciju straha i referisanja na ne baš sjajnu prošlost.“

-pročitajte još: Kako Dejton uništava BiH

A da li su se zaista dve strane sastale protiv treće? Nezavisni politički analitičar Davor Gjenero smatra da bi taj događaj trebalo izmaći iz političkog konteksta i pripisuje ga Milanovićevim dugovima iz vremena kad je bio konsultant: „Ideja je bila pridobiti Dodika da pristane da otvori mogućnost Ivanu Čermaku da, preko Bosanskog i Slavonskog Broda, prodaje gas u BiH. Čini mi se da je reč o privatno-ekonomskom interesu predsednika koji se kosi s hrvatskim državnim interesima.“

Gjenero kaže da je Dodik bio kod premijera Plenkovića samo zato što on u tom trenutku nije želeo sukob s Milanovićem. Njihovi kabineti, dodaje, u važnim spoljnopolitičkim stvarima deluju uigrano, kaže Gjenreo: „Plenković se čitavog dana ponašao tako da je pokušavao da smanji štetu koju je predsednik napravio. Situaciju je definisao tako da se s Dodikom razgovara kao s realnim vršiocem vlasti u jednom entitetu BiH, te da se njim pokušava da reši probleme koje povratnici u RS imaju.“

Plenković je potom iskoristio, kaže Gjenero, hint koji mu je putem medija poslao Bakir Izetbegović (SDA) rekavši da hrvatski premijer može da učini nešto po smirivanju odnosa. Pozvao ga je u Zagreb, pa je sastanku (28.9.) priključio Dragana Čovića (HDZ BiH). „Poslao je poruku koja otprilike glasi – Sarajevo ti je glavni grad, odnosi se moraju rešiti prvenstveno u Federaciji BiH, u savezništvu s Bošnjacima. Pa je iniciran razgovor između vrha SDA i vrha HDZ BiH, a Hrvatska je u tome bila samo posrednik“, kaže sagovornik DW.

Valja reći da je i bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović (SDP) za portal „Slobodna Bosna“ ocenio da su, bez obzira na problematične protokolarne aspekte, obe posete bile zamišljene kao dijalog za unapređenje odnosa i da bi ih, kao takve, trebalo benevolentno tretirati.

Izborni zakon je ključ

Gjenero napominje da je Izborni zakon BiH ključni element odnosa unutar BiH, ali i da je ranije Izetbegović dao neugodnu izjavu u kojoj je zapretio da će tehnologija primenjena u odnosu na Predsedništvo BiH, gde su Bošnjaci Hrvatima izabrali predsednika, ubuduće biti primenjivana i na drugim nivoima. Naravno, ako Čović ne promeni svoj pristup. „Upravo je Čoviću u Zagrebu rečeno da ne može da računa na hrvatsku pomoć, ako ne razgovara s Bošnjacima kao saveznicima“, navodi Gjenero.

Neutemeljenu Dodikovu izjavu nakon sastanka s Milanovićem, a prema kojoj bi Srbi i Hrvati mogli da napuste BiH, Gjenero smatra štetnom: „To je strašno opasna izjava i nije dobro to što se na nju u Zagrebu reagovalo mlako. Trebalo je žešće staviti do znanja da Vlada Hrvatske s tim nema apsolutno ništa.“

Predstavnici stranaka ili predstavnici naroda?

Trebalo bi reći i da je naknadni dolazak Izetbegovića i Čovića u Zagreb zbunio i same novinare koji su ih najpre predstavljali kao predstavnike bošnjačkog i hrvatskog naroda u BiH, a potom kao kopredsedavajuće Doma naroda Parlamentarne skupštine. „To su predsednici stranaka i sigurno ne predstavljaju sve građane u BiH. To je redukcionistički i održava nacionalističku politiku“, smatra Senada Šelo Šabić.

Da bi Izborni zakon trebalo menjati slažu se svi, naglašava Šelo Šabić, a u novi će morati da se ugradi i presude Evropskog suda za ljudska prava. Tu je, kaže, i pitanje Ustava. „Aneks 4 Mirovnog sporazuma, koji je važeći Ustav BiH, nikada nije ratifikovan u parlamentu, a ne postoji ni zvanični prevod. BiH će morati da menja ustav, baš kao i sve druge zemlje koje su izrazile želju da uđu u EU. Izmene moraju da pomire interese svih strana“, kaže naša sagovornica.

Ali tu su, dodaje, i „ostali građani“, pa navodi presude protiv BiH koje kažu da Ustav diskriminiše pripadnike nekonstitutivnih naroda koji ne mogu da postignu ni političku ravnopravnost. „Odgovor na te kritike je – da ih je malo. Ali manjine su uvek u malom broju i zato za njihovu zaštitu postoje instrumenti i mehanizmi. Nismo u kraljevinama i autokratskim državama, pokušavamo da izgradimo društva vladavine prava i ravnopravnosti njenih građana. Kad se raspakuje Izborni zakon, sve te stvari bi trebalo uzeti u obzir.“

Pogled u budućnost

Problem Dejtonskog sporazuma, kaže Šelo Šabić, je u tome što političku participaciju svodi na etničku pripadnost i to u vremenu kada se pojedinac definiše kroz mnoštvo identiteta: „Moderna društva su pluralna, otvorena i progresivna. Svet se menja. Pričamo o tri naroda i ’ostalima’, a šta će biti danas-sutra kada dođu neki novi građani? Mislim da je mnogo bolji put liberalnih zapadnih demokratija, a kojima BiH formalno teži svojom željom ulaska u EU – na način da je u centru svega pojedinac s pravima i obavezama, te da postoje legalni mehanizmi koji štite i grupna prava. Kada grupna prava idu nauštrb pojedinca, to je negiranje ljudskih prava.“

Gjenero kao dobar model za funkcionisanje zemlje triju naroda i dvaju entiteta navodi Belgiju: „Dosta je problematičan način na koji bošnjačka strana a limine odbija razgovor o tom modelu. Trebalo bi naći način da se ozbiljno sedne za sto i postigne dogovor koji štiti obe strane. Činjenica je da Hrvati nemaju alternative u dogovoru s Bošnjacima unutar Federacije BiH.“

Šta očekivati od hrvatskih političara?

Sudeći po nastupima predsednika Milanovića, naša sagovornica smatra da se ne može predvideti da li će njegovo delovanje ići u smeru stabilizacije situacije u BiH. „Problem same hrvatske politike prema susednoj državi, osim parcijalnog gledanja na stvar, jeste fokusiranje na famozno Predsedništvo koje zapravo ima vrlo ograničene ingerencije. A postoje vlada, parlament i mnogo načina za participiranje hrvatskih građana u političkom životu BiH. Hrvatska bi trebalo da ohrabri Hrvate da konzumiraju prava i obaveze, i da na kraju dođemo do situacije da ćemo imati političare koji preuzimaju odgovornost, a ne optužuju druge. Generalno, u BIH svi grade poziciju žrtve.“

Kada kritikuje hrvatsku politiku, Šelo Šabić navodi da ta politika uvek nastupa s tezom da je Hrvatska saodgovorna za BiH zbog potpisa na Dejtonskom sporazumu. „Ali ona je potpisnica samo zato što je bila strana u sukobu, a ne benevolentni posmatrač. Druga stvar, to šta je hrvatska stavila u svoj Ustav, ne obavezuje nijednu drugu državu. Treće, briga o Hrvatima van Hrvatske može se sprovoditi na mnogo načina.“

„Hrvatska ne želi da komada BiH“

Analitičar Gjenero komentariše reakcije iz Sarajeva uz ocenu da hrvatska vlada zapravo nema nikakve imperijalističke stavove, niti ideju o agresiji bilo kojim sredstvima. „Ne postoji čak ni ideja nametanja rešenja za Izborni zakon. Postoji samo uverenje da s modelom po kojem BIH nije konsolidacijski organizirana, po kojem Hrvati nemaju jednaka prava kao Bošnjaci i Srbi da biraju svoju elitu, da takva država nije održiva. Milanovićeva retorika da Hrvati neće biti manjina u BiH potpuno je nepotrebna, jer zaoštrava konflikt, a ne otvaraju se razgovori.“

Mogu li Hrvati zaista da postanu manjina u političkom smislu? „U zadnjem popisu ih je nešto više od 15 posto. U poređenju s popisom iz 1991. godine to nije drastična promena u apsolutnim iznosima, jer manje je svih. Najgora varijanta bi bila da se u političkim promenama redukuju na manjinu. Zato mi se i čini da je mnogo bolje, iz pozicije progresivne hrvatske ideje, zagovaranje jedne napredne, demokratske politike koja daje punu ravnopravnost svima, a ne redukcionističko svođenje Hrvata na mali komadić BiH“, navodi Šelo Šabić. I zaključuje:

„Kada bi politika dominantnog etničkog sastava bila recept za uspeh, Zapadnohercegovački kanton bi bio super-uspešan, bogat, plate bi bile visoke i bio bi to Eldorado. Isto tako u Sarajevu niko ne smeta Bošnjacima da imaju fantastičan javni prevoz, a nemaju ga. Da je to recept, delovi RS ne bi bili na ekonomski nižem nivou od komplikovane i skupe Federacij BiH. Dodatno deljenje potpuno je promašeno.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android