Izbeglička drama na mostu

Onaj ko iz glavnog grada Iraka Bagdada želi da dođe do Ramadija, mora da krene zaobilaznim putem. Naime, samo nekoliko kilometara od zapadnog dela Bagdada počinje područje „kalifata“, koje je pod kontrolom „Islamske države“. Put koja vodi direktno ka Ramadiju neprohodan je za one koji ne žele da padnu u ruke islamističke milicije.

Inženjer mašinstva Nazar Gazi ustao je vrlo rano. „Ako se ne izvučete na vreme iz Bagdada, zapadnete u veliku gužvu na putu“, kaže taj Iračanin koji već pet godina radi za jednu nevladinu organizaciju iz Nemačke i koji se brine za zemljake u provinciji Anbar.

Gazi je na putu ka mostu Bzebiz preko Eufrata. Taj most postao je svetski poznat kada su se kraj njega prošle godine našle na hiljade izbeglica iz Ramadija koje su bežale pred pripadnicima IS. „Islamska država“ je tada zauzela taj grad, koji je i sedište vlasti provincije Anbar.

Povratak u Ramadi

Dva meseca nakon što su iračke snage oslobodile grad, prvi stanovnici počinju da se vraćaju kući. Od početka marta tamo se vratilo oko 71.000 od nekadašnjih 280.000 stanovnika, navodi Međunarodna organizacija za migracije. Međutim, situacija na mostu Bzebiz preko Eufrata ni danas nije ništa bolja. Naprotiv. Naredni talas izbeglica iz provincije već je krenuo ka mostu.

Od ukupno 3,4 miliona izbeglica koje se nalaze unutar granica Iraka, većina od 43 odsto stiže iz provincije Anbar. Samo tokom marta svoje kuće je napustilo 50.000 ljudi. Međunarodna organizacija za migracije navodi da ih je proteklih dana iz grada Het, zapadno od Ramadija, pobeglo čak 30.000. Tamo su se ponovo rasplamsale žestoke borbe između iračke armije i pripadnika IS.

Protiv IS su trenutno u toku dve ofanzive koje vodi iračka armija u saradnji s nekim milicijama i međunarodnom antiterorističkom koalicijom. Jedna se vodi oko Ramadija, a druga u regionu Salah ad-Din, u blizini gradova Samara i Tikrit. Most Bzebiz preko Eufrata zato ima veoma važnu stratešku ulogu. Provizorna pontonska konstrukcija je granica između provincija Anbar i Bagdad. Drugi, stabilan most je u izgradnji.

Kontrola nad životom i smrću

Most ka Bagdadu može da pređe samo onaj ko ima specijalnu propusnicu ili dokaz da ima „sponzora“. Nazar Gazi može da ga pređe kada pokaže da je saradnik programa za obnovu pod nazivom RIRP (Rebuild Iraq Recruitment Program). Nemačka vlada finansira njegovu organizaciju koja izbeglicama s one strane mosta Bzebiz deli vodu.

U Ujedinjenim nacijama su zabrinuti zbog situacije u Anbaru. „Hiljade ljudi koji su mesecima bili u okruženom gradu Het sada pokušavaju da se prebace na bezbedno“, kaže Lize Grande, koordinatorka UN za dostavu humanitarne pomoći. „Još nemamo nesmetan pristup ti ljudima i zabrinuti smo za njihovu bezbednost.“ Mnoge porodice zaštitu su potražile u ionako pretrpanim i improvizovanim izbegličkim kampovima uz most, kao i u obližnjim gradovima.

Nazar Gazi potiče iz Heta. Porodičnu kuću tog 27-godišnjeg Iračanina ekstremisti IS su pre godinu dana preuredili u svoju komandu. Saznao je da je njegova kuća sada na slobodnoj teritoriji. Ipak, situacija u regionu je nesigurna i nepregledna.

S druge strane mosta, već izdaleka se vidi „beli logor“. „Bio je to prvi izbeglički kamp u blizini mosta Bzebiz u kojem su podignuti beli šatori“, objašnjava Nazar Gazi. Pre godinu dana tu su smeštene prve izbjeglice iz Ramadija, njih hiljadu i po.

Gazi i RIRP su bili među onima koji su podigli kamp. U roku od šest meseci izgrađeno je deset postrojenja za prečišćavanje vode – tri u Habaniji, šest u okolini Amerijat al-Faludže i jedno u „belom logoru“. Gazi i njegove kolege iskopali su bunare i postavili uređaje.

Čista voda i nedovoljno hrane

„Svako od tih postrojenja trenutno radi punim kapacitetom“, kaže Gazi. Izbeglicama se svakodnevno raspodeli 20.500 litara vode. Nemačka vlada podržava snabdevanje ljudi vodom i u tu svrhu je izdvojila pola miliona evra. „To ipak nije dovoljno, jer dolazi sve više i više ljudi“, navodi irački inženjer. Osim toga, postoji želja da se voda dostavi i ljudima koji se ne nalaze u kampovima.

Oni koji dobijaju vodu, cene te napore. „Zahvalni smo što imamo čistu vodu“, kaže jedna žena koja s kanisterom u ruci stoji u redu pred velikom cisternom. „Na početku je voda dovlačena kamionima i često je bila mutna i prljava“, kaže jedan čovek koji takođe stoji u redu. Mnogi ljudi su od te vode dobijali proliv.

Bez obzira na to što vode sada ima dovoljno, situacija u kampu je i dalje kritična. „Kad bi sve ostalo bilo kao i sa vodom“, žali se jedan mladić. Porcije hrane su vrlo male i ne deli se svima isto. Šatori su suviše mali za toliki broj ljudi. Mladić i ne razmišlja o povratku u Ramadi. „Rat protiv IS još nije gotov, a ja ne želim da se nađem u situaciji da ponovo moram da bežim.“