Izbeglice su dobrodošle? Stvarno?!

Za generalnog sekretara Amnestija Šalila Šetija sve je jasno: vlade više „ne mogu da koriste javno mnijenje kao izgovor“ za neprihvatanje izbeglica. Stanovništvo je, kaže, uglavnom mnogo otvorenije prema izbeglicama od njihovih vlada. I zaista, ministri unutrašnjih poslova i šefovi vlada neprestano se pozivaju na to da oni nažalost, nažalost ne mogu da urade ništa više za one koji traže utočište, zato što moraju da uzmu u obzir ksenofobiju u svojim zemljama.

Posebno je velik jaz između delovanja vlade i raspoloženja javnosti (prema navodima Amnestija) u Australiji – zemlji koja sprovodi ekstremno restriktivnu politiku azila. Sedam od deset ispitanih Australijanaca smatra da bi njihova zemlja morala da uradi više za izbeglice. Zanimljivo je da bi gotovo 30 odsto Britanaca i 20 odsto Grka bilo spremno da u svom domu prihvati izbeglice. U Nemačkoj, koja se nalazi na drugom mestu Amnestijeve liste, to je svaki deseti ispitanik. Pritom se u Velikoj Britaniji vodi diskusija oko mogućeg izlaska iz Evropske unije, koja je delom povezana i sa temom migracija, oko čega vlada negativno raspoloženje i javnosti. A Grčka je posebno pogođena izbegličkom krizom.

Stvarnost izgleda drugačije

Ako je raspoloženje građana zaista mnogo pozitivnije nego što imamo utisak, zašto onda Britanci od svoje vlade ne zatraže da dozvoli ulazak u zemlju migrantima koji su se nasukali u Kaleu? Zašto u grčkim privatnim kućama i stanovima nije smešteno mnogo više izbeglica? I zašto toliko mnogo izbeglica još uvek živi u nemačkim sportskim dvoranama, a ne zajedno s nemačkim porodicama?

Očigledno je da se Amnestijvi podaci moraju tumačiti sa povelikom dozom skepse. Jedan od razloga za tako iznenađujuće pozitivne vrednosti mogao bi da bude stari, dobro nam poznati fenomen: baš kao što se ljudi u anketama ustežu da podrže desno-ekstremne stranke, tako su i u ispitivanjima javnog mnijenja skloni da se prikažu kao mnogo humaniji nego što to zaista jesu. Osim toga, to pitanje može da se shvati i čisto teoretski. Da je spremnost na prihvatanje izbeglica u sopstvenom domu zaista toliko velika kao što to navodi Amnesti, onda bi bilo mnogo manje problema sa smeštajem.

Indikativno je da u gotovo svim zemljama u kojima je obavljeno istraživanje, po dve trećine (ili više) ispitanika smatra da bi ljudi morali da imaju mogućnost da utočište potraže u drugim zemljama. U tako generalnoj formi, to se može shvatiti i kao: da, u susednoj zemlji svakako, ali ne ovde kod nas. Gotovo ista doza podrške javlja se i kod pitanja: „Da li bi vaša Valada trebalo da uradi više kako bi pomogla ljudima koji su pobegli od rata ili progona?“ To se može interpretirati kao da „pomoć“ ne znači nužno i prihvatanje u sopstvenoj zemlji, već na primer pružanje finansijske ili medicinske pomoći u izbegličkim logorima u regionu iz kog izbeglice potiču.

Kina bi trebalo da preuzme više odgovornosti

Najveće iznenađenje je, bez sumnje, Kina – koja se nalazi na prvom mestu. Gotovo svaki drugi ispitani Kinez smestio bi u svojoj kući izbeglice – to je stvarno senzacionalno visoka brojka. Ali upravo u vezi s Kinom to pitanje, čini se, nema praktično značenje. Jer Kina generalno gotovo i da ne prihvata izbeglice. Nijedan ispitanik dakle ne mora u praksi da dokaže da je ozbiljno mislio u vezi gostoprimstva.

Koliko god zagonetki da nam nudi statistika – na primer zašto su Kinezi oko ovog pitanja mnogo otvoreniji nego Tajlanđani ili Rusi – ona nam ipak nudi i materijal za razmišljanje o tome da globalno odgovornost mora da se mnogo bolje podeli. Ako se žitelji recimo Kine, Južne Koreje ili Čilea zalažu za više angažmana za izbeglice ili prihvatanje u njihovoj vlastitoj zemlji, zašto onda međunarodne organizacije od vlada tih zemalja ne zatraže da preuzmu više odgovornosti? Uopšte nije shvatljivo zašto je baš Nemačka prošle godine prihvatila više od milion ljudi, dok mnoge druge zemlje do danas to u potpunosti odbijaju. Očigledno je da razlog nije uvek – raspoloženje javnosti.