Italijani u načelu ne veruju svojim političarima koje pogrdno zovu „kastom“. Italijanski političari retko čine ono što su obećali tokom predizborne kampanje. Kad se jednom domognu vlasti, važan im je jedino sopstveni interes. To je manje-više godinama bilo zlatno pravilo italijanskog političkog života.
Sada su na vlast došli nacionalistički populisti s levog i desnog spektra koji obećavaju istorijski preokret, revoluciju, istinsku brigu za birača. Da li to znači da su dosadašnja pravila političkog života u Italiji stvar prošlosti? Ili će nova i neiskusna koalicija ubrzo zaboraviti svoja ambiciozna i delom opasna obećanja iz koalicionog ugovora i potpuno se posvetiti cilju pukog održavanja na vlasti? Iako zvuči čudno, u interesu Italije bi bilo da se ponovno posegne za starim mehanizmima i da nacionalistička revolucija propadne.
Premijer kao paravan
Bezimeni premijer, jedan pravnik iz sektora državne uprave, će – nadamo se – ublažiti najradikalnije zahteve populista iz vlade na čijem čelu stoji. Ukoliko profesoru Đuzepeu Kontiju ne bude uspelo to balansiranje po kompromisu između dve krajnosti unutar vlade, preti mu vrlo brzo smenjivanje.
Oba predsednika stranaka, protestnog pokreta Pet zvezdica i nacionalističke Lige svojim sledbenicima obećali su nemoguće: niske poreze, socijalne povlastice, prevremenu penziju, povoljnija EU-pravila, ekonomski rast, manje birokratije… A sve to bi trebalo da bude finansirano novim dugovima. Alfa-mužjaci Di Majo iz Pet zvezdica i Salvini iz Lige pokušaće da od premijera stvore marionetu i zloupotrebe ga kao paravan za svoje populističke igre moći.
Prazne fraze su jedno, program nešto drugo
„Italija na prvom mestu“ je isprazni poklič novih vladara u Rimu. Svakog Evropljanina koji teži ravnopravnosti nacija unutar EU od toga podilazi jeza. Da svi traže isto kao i u Rimu, od solidarnosti nacija ubrzo ne bi ostalo ništa. „Od nas niko ne mora da se boji“, izjavio je šef desno radikalne Lige Mateo Salvini. Ali strah je itekako opravdan. Jer populisti svojom neodgovornom budžetskom politikom mogu evrozonu vrlo brzo da dovedu u nestabilan položaj. „Italija nije Grčka“, kažu novi vlastodršci u Rimu. To je istina. Italija, zemlja-suosnivač Evropske unije, mnogo je veća od Grčke – ali zato ima i ogromne dugove. Italiju bi bilo gotovo nemoguće smestiti pod zaštitni kišobran, kao što je to bio slučaj s Grčkom.
Evro i njegove nemačke „komesare štednje“, italijanski populisti su tokom predizborne kampanje stilizovali kao izvor svog zla. Zato se ne može u potpunosti isključiti to da oni svesno manipulišu finansijskom krizom kako bi se rešili evra. Italija bi mogla preko noći da uvede paralelnu valutu i da se tako katapultira iz evrozone. Finansijska tržišta za sada ignorišu italijanske populiste i njihove pretnje. Evropska centralna banka još uvek svojom „poplavom kapitala“, Italiju i druge posrnule zemlje evrozone drži u životu. Pitanje je samo: koliko još dugo? Najkasnije u trenutku kada Evropska centralna banka podigne kamate, za Italiju bi situacija mogla da postane neugodna.
Panika na pomaže
Kad je u pitanju politika prema migrantima i azilantima, nacionalistička Liga u stanju je da torpeduje sve zaključke na nivou EU. Neki smisleni sistem preraspodele izbeglica po Evropi, sve je dalji. Osim logike „zatvorimo granice i svi stranici napolje“, Ligi ništa drugo ne pada na pamet. I kako da se onda ne bojimo? Obećanje Matea Salvinija zvuči prazno: Italija će se promeniti i pokušaće da promeni i Evropsku uniju. Koliko se novim radikalima iz Rima može i sme izići ususret?
Evropska unija ni u kom slučaju ne bi smela da reaguje panično. Uzbuđeni napadi, poput onog francuskog ministra finansija prošlog vikenda, u principu izazivaju reakciju suprotnu od željene. Na otvorenu kritiku spolja, Italijani reaguju veoma osetljivo. I to svi, a ne samo populisti. I to je jedan od zakona italijanske politike.