Inženjerska diploma i šta sad?
27. decembar 2017.
Ove godine je dvadesetčetvorogodišnja Jovana Đorđević diplomirala sa desetkom na Elektronskom fakultetu gde je završila smer automatika. Još dok je studirala, povremeno je aplicirala za poslove u svojoj oblasti. Međutim, ni diploma sa najvišom ocenom nije joj obezbedila čak ni razgovor za posao. Zbog toga je odlučila, upisaće master, ali u inostranstvu. Dok čeka odgovor od Univerziteta sa Balearskih ostrva u Španiji, Jovana za DW priča o svojim planovima.
„Ovde aktivno tražim posao, međutim, nije lako. S druge strane, ni ja nemam dovoljno znanja i iskustva da odmah počnem da radim. Od prijatelja, koji su već u Španiji ili nekoj drugoj zemlji Evropske Unije, saznala sam da se tamo više obraća pažnja na praksu, i ideja mi je da masterom u Španiji steknem to što mi treba", objašnjava Jovana.
Španiju je izabrala jer oduvek ima želju da je poseti. Iskreno veruje da će tamo praktičnim radom u svojoj oblasti lakše doći do firmi kojima trebaju ljudi sa diplomom poput njene.
„Automatika je upravljanje sistemima, recimo sklapanje robota ili slično. Na primer, kod autobomila ima dosta automatike, i ceo prednji deo automobila treba da napravi upravo automatičar. Dakle, automatičari su veoma potrebni u automobilskoj industriji. Međutim, u Srbiji nema dovoljno posla za nas automatičare, jer nema dovoljno firmi tog tipa. Meni je ovo u suštini jedini način da dođem i do prakse i do posla“, smatra Jovana Đorđević i dodaje:
„Ja bih najviše volela da mogu da nađem posao u svojoj zemlji. A opet, ako posle mastera budem imala mogućnost da se zaposlim tamo, pokušaću i to. Vremenom bih ipak volela da se vratim u Srbiju i da nastavim ovde da radim“.
Jovana će tek da pravi svoje planove za budućnost, pa iako je njen smer otežavajuća okolnost za traženje posla u Srbiji, olakšavajuća je ta što još uvek nema porodicu. Jer upravo porodica je jedan od razloga zašto nije otišao iz zemlje Miloš Bošković, takođe inženjer elektronike, programer, ali i narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije. Međutim, porodica nije jedini razlog, kaže on.
„Porodica jeste glavni razlog, i prijatelji koji su ostali, neki su naravno otišli. To je faktor koji je meni bitan. Međutim, naša profesija je takva da mi možemo iz Srbije da radimo uspešno. Radimo najviše sa stranim klijentima, solidne su plate i to je nešto što nam omogućava da ovde imamo koliko – toliko pristojan život“, kaže Miloš Bošković i dodaje da mu nije žao što nije otišao iz Srbije jer kako kaže, profesija je takva da može uvek da ode jer se programeri traže svuda u svetu.
„Za sada, ja sam zadovoljan, ali da sam u nekoj drugoj profesiji, da sam završio ekonomiju, medicinu.. tu potpuno razumem zašto ljudi odlaze, tu nema dileme i tu ni porodica ne može da bude razlog za ostanak", objašnjava on.
Kao narodni poslanik u sprskoj skupštini, Bošković smatra da država mora da nađe način da zadrži ljude u zemlji, pre svega mlade školovane ljude.
„Šta je njihova opcija? Ne znam, to je jako, jako nezgodno pitanje, posebno za ljude u profesijama sa kojima se teško nalazi posao, što je veći deo profesija. U mom slučaju, ja sam ovde ostao i želim da se borim da bude bolje. Država bi zaista morala da razmišlja da nađe rešenje i da kroz svoje delovanje zadrži ljude ovde, ljude koji se školuju o trošku države, pa onda svoju sreću traže na drugom mestu. Neki drugi poslanici pričaju o porodičnoj politici, kako da bude bolje porodicama, ali se sve svodi na isto – kako da čovek ovde može da zaradi pristojnu platu, od koje može normalno da živi, i kada to bude mogao neće morati nigde da ide“, smatra Bošković. On ističe da je nezaposlenost univerzalni problem koji se ne tiče samo mladih, kao i da je privreda najvažnija za mogući boljitak.
Na pitanje od koje plate živi on sa porodicom, od programerske ili poslaničke, Bošković kaže:
„Moja supruga, dete i ja živimo od programiranja, a što se tiče poslaničkog dela, to je poslanički dodatak, kao dodatak na postojeću platu. Rešio sam da je posao poslanika moj način da se borim da ovo društvo, i život u ovom društvu bude bolji. Neprihvatljivo mi je da budem tu i da posmatram stvari sa strane. Ne osuđujem takve ljude, jer znam da razmišljaju svaki dan o tome kako će da prehrane porodicu. Ali na taj način sam sticajem okolnosti i postao narodni poslanik. A ako budem video da ovde jednostavno ne može ništa da se promeni, onda ću verovatno i ja da emigriram“, završava Miloš Bošković.
Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, samo u Nišu je oko 6.500 mladih do 29 godina nezaposleno, dok je nešto više od 3500 onih koji imaju od 30 do 34 godine. Stotinak manje od tog broja među nezaposlenima je kategorija od 35 do 39 godina.
S druge strane, prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, više od 22. 500 je visokoobrazovanih a nezaposlenih ljudi na jugu i istoku Srbije, dok je u celoj zemlji oko 103. 000 nezaposlenih visokoobrazovanih ljudi, pokazuju podaci Zavoda.