Industrija naoružanja u promenama
7. septembar 2014.Na sastanku šefova nemačkih kompanija koje proizvode oružje u saveznom ministarstvu privrede sa domaćinom Zigmarom Gabrijelom, zagarantovana je ledena atmosfera. Iz ugla šefova tih kompanija, ministar privrede i kancelarkin zamenik upropaštava poslove u inostranstvu vredne milijardi. Od kada je šef nemačkih socijaldemokrata preuzeo ministarsku funkciju, zahtevi za isporukom oružja zemljama van Evropske unije i NATO odobravaju se samo u izuzetnim slučajevima. Gabrijel na to odgovora da samo poštuje zakonske propise.
Ministar privrede međutim ne želi da problemi sa industrijom oružja ostanu nerešeni, već zahteva da se „pođe novim putevima“. Gabrijel smatra da bi kompanije morale da „stanu na civilne noge“, tako što će promeniti paletu svojih proizvoda i u tom slučaju im obećava pomoć.
Demilitarizacija ukida radna mesta
Izjave nemačkog ministra privrede od sredine avgusta, stručnjaci nazivaju „konverzijom“. Sličnih rasprava već je bilo po završetku Hladnog rata. Svuda u svetu armije su se razoružavale, pa tako i u Nemačkoj. Bundesver je 1989. godine imao 500.000 vojnika, narednih godina taj broj je rapidno opadao: danas u Nemačkoj ima još samo 183.000 muškaraca i žena pod oružjem.
Manjem broju vojnika potrebno je, naravno, i manje naoružanja – a to nemačkim proizvođačima oružja u poslednjih dvadeset godina pravi probleme. Posledice su – manji prihodi i zatvaranje mnogih radnih mesta. Deo izgubljenog domaćeg tržišta pokušano je da se nadoknadi izvozom, pa danas Nemačka važi za jednog od najvećih svetskih izvoznika oružja.
Težak prelazak na civilno tržište
Da li je uopšte moguće proizvodnju oružja prebaciti na civilnu oblast i da li bi tako mogla da budu spasena radna mesta? "Proizvoditi traktore umesto oklopnih vozila za tržište na kome se traktori već proizvode, nije lako“, kaže direktor Odbora za odbranu u nemačkom Bundestagu, Hans-Peter Bartels. U razgovoru za Dojče vele taj socijademokrata pokazao se kao veći skeptik od partijskog kolege, ministra privrede Zigmara Gabrijela. „Konverzija nije tema koja može da osigura budućnost radnih mesta za proizvodnju oružja. Iskustva proteklih 25 godina pokazuju da nema dobrih primera za konverziju“, kaže Bartels.
Sa tim procenama se ne slaže naučnik Hilmar Linenkamp: „Prilično sam siguran da postoje tendencije među kompanijama da se snažnije profilišu na civilnom tržištu i da iskoriste šanse. Mislim da bi mogao da se postigne mnogo veći uspeh neko što se misli. Civilne tehnologije su, s jedne strane, veoma važan pokretač oružanih tehnologija. Sa druge strane, mnoge tehnike industrije oružja mogu da se primene i u civilnoj oblasti“, objašnjava Linenkamp, koji je se dugo bavio pitanjem proizvodnje oružja, kako za Evropsku uniju tako i za nemačko Ministarstvo odbrane. On, inače, danas radi kao savetnik u nemačkoj fondaciji „Nauka i politika“.
Rasprave o konverziji drugačije
Linenkampovo mišljenje deli Jirgen Kerner, član upravnog odbora industrijskog sindikata „Metal“. U razgovoru za Dojče vele on navodi primer iz prakse: „Ako neka kompanija proizvodi velike zupčanike, na primer za tenkove, onda ona može da, uz malo izmena, proizvodi i prodaje i zupčanike za vetrenjače.“
Diskusije o konverziji se razvijaju, kaže Kerner. Osamdesetih godina se tom pitanju pristupalo veoma idealistički i tada se govorilo o proizvodnji potpuno drugih stvari. „Tada je bilo veoma teško pridobiti zaposlenike.“ U međuvremenu je jasno da civilni proizvod mora da ima sličnosti sa vojnim, ali da mu je namena potpuno drugačija.
„Ne radi se samo o tehnološkim promenama, već i o promeni razmišljanja u samim kompanijama“, upozorava naučnik Herbert Vulf za Dojče vele. Za razliku od vojnih ugovora, kod kojih se prevashodno radilo o specijalnoj izradi manjeg broja proizvoda, nakon konverzije, proizvođači oružja moraju da se profilišu na tržištu na kome postoji odnos između masovne proizvodnje i visine cena.“
Državni podsticaji neophodni
Očigledno je da se mnoge kompanije ustručavaju da promene kurs: „Kada su se poslednjih godina pojavljivale nove ideje za proizvodnju, iz kompanija smo često čuli argumentaciju: to nije naš poslovni ugovor“, kaže sindikalac Kerner. On zato zahteva državni, podsticajni program i politički pritisak kako bi kompanije proizvodile i civilnu opremu. „Za nas je važno da se ljudima koji su zaposleni u oblasti vojne i bezbednosne industrije ponudi perspektiva u civilnoj oblasti.“
Naučnik Vulf takođe zagovara državne programe za podsticanje procesa konverzije. „Kao prvo, kompanije bi od vlade trebalo da saznaju gde će ubuduće moći da izvoze. Da li Nemačka i dalje žele oružje da isporučuje na krizni Bliski Istok ili ne? Zatim mora da se kaže i sa kakvim ugovorima sa Bundesverom može da se računa. Tek tada kompanije mogu da prave dugoročne planove.“
Prolazi vreme velikih vojnih projekata
I stručnjak Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) Bartels kod poslednje tačke vidi važan aspekat. „Polazim od toga da u oblasti vojne vazduhoplovne industrije, posle borbenog 'Jurofajtera', transportnog aviona A400M, helikoptera NH90 i 'Tigra' – dakle programa za modernizaciju koji se trenutno sprovede – u dogledno vreme neće biti sličnih velikih projekata“.
Procenjuje se da će restriktivna izvozna politika i izostali ugovori nemačke vojne industrije uticati na dalje smanjenje broja radnih mesta. Konverzija i evropeizacija proizvodnje oružja, možda bi mogli da ublaže dalje ukidanje radnih mesta, slažu se sagovornici Dojče velea. Ipak, dalji pad broja radnih mesta teško da može da se zaustavi. Proizvoditi oružje da bi se ono prodavalo u inostranstvu, ne sme da bude put za očuvanje radnih mesta. Nemačka vlada o tome se jasno izjasnila. U njenim smernicama o izvozu oružja se jasno kaže: „Politički razlozi i zapošljavanje ne smeju da igraju odlučujuću ulogu“.