Indijci – gastarbajteri u Srbiji

Radnici iz Indije bi u narednim godinama mogli čak i da preplave gradilišta u Srbiji, jer ih posrednici dovode u grupama od po nekoliko stotina, priča za DW predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Saša Torlaković.

„Jedan je čovek zvao sindikat putara – misleći valjda da sindikat može da angažuje radnike – i pitao da li nam treba 100-200 radnika iz Indije. 100-200?! Pa to je strašno, to vam govori koliko je tu crno tržište jako“, priča Torlaković.

„Nemojte, izgubićemo posao…“

U Srbiji je prošle godine uredno bilo prijavljeno 410 radnika iz Indije. Međutim, samo na gradilištima Koridora 11 i brze pruge Beograd-Subotica, inspektori su zatekli više od sto državljana Indije. Svega nekoliko njih imalo je obezbeđene dozvole za rad. Podaci Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) pokazuju da svaki treći radnik na gradilištima u Srbiji radi na crno.

Više desetina njih zatekli smo na gradilištima Beograda na vodi. Nisu raspoloženi za razgovor. „Nemojte, molim vas, sve se ovde vidi“, kaže jedan dok se vraća iz pravca stanice s pauze za ručak. „Nemojte, izgubićemo posao“, dodaje njegov kolega uz kiseo osmeh.

A gubitak posla sebi ne mogu da priušte, jer je čak i teren u Srbiji za njih prava zlatna koka. „Dođe, recimo, vozač iz Indije, koji bi u Indiji imao platu 50 dolara mesečno. On ovde radi za 300 do 350 evra i ima plaćen smeštaj i hranu. Kad on pošalje 150 dolara nazad kući, to je opšte veselje s tim novcem u Indiji“, priča Torlaković.

Uslovi u kojima u međuvremenu žive, međutim, često nisu dostojni čoveka. „Ono što sam čuo od ljudi iz inspektora za rad jeste da su ih nalazili po Karaburmi, po napuštenim starim objektima po njih 90, 100“, priča Torlaković. „Još nisam čuo da je radnike iz Indije neko smestio u bolje uslove, tako da sam bog zna gde žive, kako jedu…“

U javnosti su indijski radnici postali vidljivi tek kada su prošle godine dve grupe u dva navrata stupile u štrajk zbog neisplaćenih zarada. Tada je na videlo izašlo da su na kapitalnim državnim infrastrukturnim projektima angažovani radnici sa sumnjivim ugovorima o radu.

„Prema svedočenjima radnika, dok su bili u štrajku, dešavalo se i da po nekoliko dana ostanu bez hrane, a smeštaj u kome su živeli bio je neadekvatan i nije zadovoljavao osnovne higijenske kriterijume“, podseća Hristina Piskulidis iz organizacije Astra koja je zastupala grupu indijskih radnika u štrajku.

„Njihov položaj dodatno je otežavala činjenica da njihove plate nisu direktno isplaćivane njima, već njihovim porodicama u Indiji, a da su oni za neke minimalne lične potrepštine od poslodavca dobijali od 3.000 do 5.000 dinara na ruke. Dakle, indijski radnici su bez novca u nepoznatoj zemlji, lokalni jezik ne govore, tek po koji od njih poznaje osnove engleskog, oduzeta su im dokumenta i nemaju novca za povratak kući“, piča Piskulidis za DW.

Pod patronatom države

Mala grupa „pobunjenika“ je, posle višemesečne borbe, ispraćena kući u Indiju, a s njima je ispraćena i debata o uslovima u kojima rade radnici koji su angažovani na najvećim državnim projektima. Potpredsednik Privredne komore građevinske industrije Srbije Goran Rodić za DW kaže da država kao najveći investitor u zemlji i dalje poslove poverava firmama koje angažuju i po nekoliko nivoa podizvođačkih firmi koje je teško kontrolisati.

„Samo na Koridoru 10 bilo je 520 izvođačkih firmi. Tu se onda ne zna se ko pije ko plaća. Ko tamo sve radi, to pitaj boga“, priča Rodić. „I onda naravno da imate te mešetare, goniče radne snage koji radnicima pričaju razne priče, ucenjuju ih da plate da ih zaposle, a mi dobijamo nekvalifikovane radnike.“

Jer radnici iz Indije, dodaje Rodić, nisu na dobrom glasu. U privatnom sektoru ih izbegavaju. „Masa njih se predstavlja da su neki kvalifikovani radnici, ali niti imaju radne navike, niti znaju naše standarde. Oni ovde mogu da figuriraju samo kao fizička radna snaga, kao pomoćni radnici. Retko ko može da radi neki ozbiljniji posao“, priča on. „Mi smo nedavno tražili rukovaoce građevinskim mašinama, bez obzira na to odakle su došli. I kad su se prijavili, od njih 50 pola nije znalo ni da se popne na kamion.“

Legalizacija nelegalnog?

Indijsko tržište ima obrazovane, kvalitetne radnike koji znaju posao, tvrdi Torlaković, ali oni za sada ne dolaze u Srbiju. Možda upravo zbog toga što im u Srbiji radna prava, po svemu sudeći, nisu zagarantovana. Građevinskih inspektora nema dovoljno kako bi prekontrolisali sva gradilišta, a ukoliko neki slučaj i dođe do suda, to je već dovoljno kasno da sudski epilog više nikome ne znači.

Zato agencije za dovođenje radnika niču kao pečurke posle kiše, dodaju u građevinskom sindikatu, a s novim zakonom o sezonskom radu, mogle bi i dodatno da procvetaju, jer predlog zakona koji je trenutno na javnoj raspravi, poslodavcima daje mogućnost da u više privrednih grana angažuju domaće i strane radnike po fleksibilnijim uslovima nego što je to bilo do sada.

Iz Astre upozoravaju da zakon na taj način dodatno stvara prostor za radnu eksploataciju. „Očigledno je da zakonodavci izlaze u susret potrebama poslodavaca za dodatnom radnom snagom uključujući u sezonske poslove građevinarstvo, usluge i druge delatnosti, a te delatnosti su već duži niz godina prepoznate kao mesta na kojima se najčešće dešavaju situacije prinudnog rada“, objašnjava Hristina Piskulidis.

Ona napominje da se novim zakonom o sezonskom radu legalizuje i rad na crno stranaca iz 95 zemalja iz kojih je moguće ući u Srbiju bez vize, jer prema sadašnjem predlogu zakona, za njih neće biti neophodno pribavljanje posebne radne dozvole ukoliko kratkotrajno borave u Srbiji. „U ovih 95 zemalja spadaju i zemlje iz kojih već imamo registrovane slučajeve prinudnog rada, tj. trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije kao što su Indija i Turska.“

Indijci stižu i u hotele

Dok zakon stigne pred Parlament, za uvoz radne snage već se pripremaju i u drugim privrednim granama. Kako za DW kažu u Udruženju hotelsko-ugostiteljske privrede Srbije, (HORES) u ugostiteljstvu trenutno nedostaje oko 15.000 radnika i ponude iz inostranstva već stižu.

„Prema našim saznanjima, za sada ima interesovanja s Filipina i iz Vijetnama, odnosno od njihovih agencija koje su spremne da nam ponude radnu snagu“, kaže za DW direktor HORES-a Georgi Genov. „Ukoliko ništa ne učinimo da osposobimo nove domaće radnike, činjenica je da će vrlo brzo doći vreme da ćemo morati da uvozimo radnu snagu.“

Mediji pišu da su pojedini hoteli već u pregovorima s agencijama iz Bangladeša. Jedino još oni, kažu, mogu da prežive sa srpskim minimalcem.

Više o položaju stranih radnika u Evropi saznajte u novom izdanju naše emisije Europeo, na ovoj stranici, kao i na našem Jutjub-kanalu