„Imam 66 godina i nikad se više tamo neću vratiti“

Automobil policajca Vladislava Jefarova pun je tragova od metaka. Baš nedavno je ruski snajperista otvorio vatru na njega i njegovog kolegu Jurija Jaremčuka.

Dvojica policajaca bila su na putu za Vovčansk da evakuišu stariju ženu koja živi sama. Za to što su još živi mogu da zahvale blindiranom vozilu koje su im obezbedili njihovi američki partneri, kaže Jefarov. Tu ženu, međutim, nisu uspeli da pokupe ženu.

Jefarov i Jaremčuk već skoro dve nedelje evakuišu stanovnike sasevera Harkovske oblasti. U noći 10. maja ruska vojska pokrenula je ofanzivu na pogranične oblasti Ukrajine i, prema informacijama iz Kijeva, zauzela nekoliko sela.

Opasno je ostati u Vovčansku, tamo se vode borbe, kaže Jefarov. Rusi bombarduju stambena naselja raketnim bacačima i artiljerijom.

Pratimo njegovo vozilo. Malo pre grada trebalo bi da ubrzamo što više možemo. Jefarova kaže da ruska vojska tamo ispaljuje protivtenkovske navođene rakete.

„Nikad se više neću vratiti kući“

Volodimir je živeo u južnom delu Vovčanska. Tamo trenutno nema borbi. Put do tog starijeg čoveka vodi kroz nekoliko ulica s porušenim kućama. Policija iznenada naređuje svima da legnu na zemlju. U blizini je eksplodirala bomba.

Volodimiru se ne žuri. Obučen samo u šorts i majicu vadi odela i košulje iz ormana i pakuje ih u torbu. Kad ga policajci zamole da požuri, on odgovara: „Trenutak, trenutak! Samo da se presvučem.“

Svi prozori na njegovoj kući su popucali kada je susednu pogodila granata.

Vladislav Jefarov uzdahne i zatim odnosi već spakovane torbe do kola. Onda ugleda čupavog psa kako trči po dvorištu. Pronađe povodac, stavi ga psu i kaže: „I ti ideš.“

Za to vreme, Volodimir još jednom gleda po dvorištu. Baca i pogled u štalu. Kao da želi sve da zapamti. Uz zvuke eksplozija, policijsko vozilo konačno odlazi ka Harkovu.

Na pola puta Volodimira sačekuje njegova ćerka Marina. I ona je policajka. Čvrsto grli oca. U očima su joj suze radosnice, ali i prekora. „Zašto si toliko dugo čekao da se evakuišeš“, pita svog oca. A kad vidi sve te njegove torbe, odmahuje glavom s neodobravanjem.

„Teško mi je u srcu“, kaže Volodimir dok grli svog psa. I kao da se pravda ćerki, dodaje: „Imam 66 godina i nikad se više tamo neću vratiti.“ „Teško je napustiti svoj dom“, kaže Marina. Pokušava da osmehom uteši oca.

Prvo okupacija, pa granatiranje

Vovčansk, grad na samo desetak kilometara od ruske granice, zauzet je prvog dana velike invazije ruske vojske. Bilo je to u jutro 24. februara 2022. godine.

Tada je bilo nemoguće evakuisati stanovništvo, kaže Vladislav Jefarov. S kolegama je uspeo da iznese oružje i dokumente iz okupiranog grada. Ali, neke kolege su brzo pristale na saradnju s Rusima.

Tek posle dva meseca okupatori su dozvolili ljudima iz Vovčanska da odu na teritoriju pod kontrolom Kijeva. Volodimir i Marina su, međutim, ostali. Rusi su i njoj ponudili saradnju, ali je policajka to odbila.

Situacija se promenila kada su ukrajinske snage u jesen 2022. oslobodile Vovčansk. Otada su ruske trupe više puta granatirale grad. Marina se preselila u Harkov i tamo je vraćena u policijsku službu. A Volodimir se postepeno navikao na život pod vatrom.

Od nekadašnjih 17.000 stanovnika, u Vovčansku je ostalo njih samo oko 3.500. Prema podacima policije, sada su skoro svi stanovnici napustili grad. Samo njih dvestotinak ne želi da ode.

Mnogi stanovnici grada prijavili su da su ih ruski vojnici koji su upali u severni deo grada nasilno držali u podrumima. Kada su Rusi konačno prešli u drugu ulicu, iskoristili su priliku i pobegli na zborno mesto kako bi odatle bili evakuisani iz grada.

Jednoj ženi okupatori su naredili da brine o ranjenim Rusima. Čovek iz Vovčanska kome nedostaje prst na ruci kaže da je ruski vojnik pucao u njega dok je pokušavao da uđe u njegovu kuću. Dvojica dobrovoljaca su nestala prvih dana evakuacije, ljudi pričaju da su ih ubili ruski vojnici.

Bekstvo pod vatrom i napadima dronova

Spaseni ljudi odvedeni su u jedno selo na pola puta do Harkova. Većina njih ne zna ni kako ni kuda dalje. „Šest dana smo bili u podrumu“, priča Darija iz Vovčanska.

„U našoj ulici nema više nijedne kuće. Sve su pogođene, sve je izgorelo. U mom dvorištu su bile neeksplodirane bombe.“

Policija nije uspela da dođe do ulice u kojoj je Darija živela, tako da je njena porodica sama otišla na mesto za evakuaciju. „Pobegli smo u predgrađe Vovčanska, pod napadima dronova i granatiranja, pored uništenog oklopnog transportera“, drhtavim glasom priča Darija.

Tužna je što nije mogla da povede svog psa. Većina evakuisanih sa sobom vodi svoje ljubimce. Jedan čovek sakrio je belo mače ispod džempera, a iz džepa mu mjauče mačka.

„Prvih dana evakuacije ljudi su odbijali da idu, ali su onda počeli da zovu da ih pokupimo“, kaže policajac Jefarov.

Situacija u Vovčansku pogoršava se iz dana u dan i ukrajinska policija više nije u mogućnosti da prodre dublje u grad. Zbog toga stanovnici moraju sami kilometrima da pešače do sabirnog mesta. „Ljudi su očajni“, kaže Jefarov.

Ostaci rakete na ulicama, patke među ruševina

Sledeći poziv koji policija dobija je od čoveka iz sela Bilij Kolođas, južno od Vovčanska. Do tamo se može samo neravnim, poljskim putem. Međutim, kako se ispostavilo, čovek ipak ne želi da se evakuiše.

Vladislav Jefarov prikriva svoj bes i odlazi u susednu kuću. Prilazi mu stariji čovek. Ni on ne želi da ode. „Ovde se još uvek ne plašimo mnogo“, kaže.

Telefon ponovo zvoni. Dve žene žele da se evakuišu iz sela Sosnovij Bir. Njihove kuće pogodila je raketa. Policija, međutim, ne uspeva da ih pronađe na licu mesta. Samo još patke šetaju među ruševinama kuća iz kojih se uzdiže dim.

Policajci pronalaze ostatke rakete na ulici i stavljaju ih u svoje vozilo. „I ovo je deo našeg posla“, kaže Jefarov.

„Svako granatiranje je zločin. Ostaci municije su materijalni dokazi kojima možemo da dokažemo krivicu okupatora.“