Idi radi, zaradi i vrati se porodici
31. decembar 2019.
Veliboru Rujaku, izbeglici iz Benkovca koji od '95. živi u Novom Pazaru, hrvatski pasoš je od izuzetne pomoći. Bez ikakvih poteškoća može da radi u inostranstvu. Majstor je unutrašnjih radova i živi i radi u gradu Hanau u blizini Franfkurta sa svim potrebnim papirima. Radi za 15 evra po satu, i zarađuje do 3.000 evra mesečno, pa sebi dozvoli da se svako malo vrati u Novi Pazar da obiđe decu. Kaže, da je isprva mislio da sa sobom vodi familiju, ali se predomislio.
„Tek gore gubiš decu. Nemaš kontrolu, nemaš ništa. Neko govori: imaš gore budućnost, perspektivu. Šta? Posao – kuća, posao kuća. Kao na robiji. Nemaš ništa. Razlika u vaspitanju je nebo i zemlja", kaže Velibor za DW i objašnjava da je najbolje da sami odluče kad završe školu u Srbiji.
Za razliku od njega, Ivan Smilovac bi najviše voleo da sa suprugom i svoje troje dece ode u Nemačku. Za sada tamo samo radi kao monter suve gradnje, odnosno gipser. Preko srpske firme radi u Frankfurtu, a živi u Ofenbahu. Njegov rad se vrednuje od 7 do 9 evra po satu, a tokom meseca uspe da zaradi oko 1.800 evra.
„Išli smo na detašman na 9 meseci, onda se pravi pauza tri meseca. Sada upravo pravim pauzu po drugi put. Imam sve što je potrebno, vizu, sve papire, ja idem na sigurno", objašnjava Ivan i kaže da mu ovakav način rada odgovara jer mu je sve obezbeđeno, a u svakom trenutku može da dođe kući. Naravno, o svom trošku.
„Ovi što idu na crno imaju veću zaradu, ali imaju i veći rizik. On radi na crno tri meseca i može da zaradi mnogo više, ali rizik mu je da dobije zabranu. Plus kad se pojavi COL policija, mora da beži i da se krije, pa često ostane bez honorara. A ja sam siguran od policije. Ne brinem", objašnjava Ivan Smilovac.
On je jedan od retkih Pazaraca koji bi sa porodicom napustio svoj grad i otišao u Nemačku da živi. Nada se da će mu vizna liberalizacija najavljena od marta meseca upravo to omogućiti. Ono što se najčešće dešava u jednoj sredini u kojoj je duboko ukorenjena tradicija i vezanost za porodicu je da meštani Pazara odlaze na rad u inostranstvo, ali se nakon tri meseca kad istekne turistička viza – vraćaju.
Faruk Kolašinac je tako, tri meseca godišnje tesar, iako je po struci stolar. Kaže da u Nemačkoj ima rođaka kod koga ide. „Odem uvek na tri meseca, on mi sredi boravišnu dozvolu i papire da mogu da radim. Posle tri meseca više ne može, jer moram da imam izlaz, da ne bih dobio zabranu, ne daj Bože. Tada ovde moram da budem barem tri meseca, a srećom, u firmi u kojoj radim već 20 godina je sve u redu, uzmem neplaćeno i uvek se vratim na posao", kaže Faruk.
I on čeka mart kao i većina meštana Novog Pazara kako bi mogao da iskoristi pogodnosti za rad, umesto da ide na turističku vizu. „Ponovo planiram da idem u martu, tamo do maja. Posle je praznik nama ovde mesec dana, i videćemo dalje", kaže on.
Iako može da ode dva do tri puta godišnje u Nemačku da radi kao tesar, Faruk kaže da mu je i jednom dovoljno.
„Dovoljno je, jer kad odem tamo zaradim onoliko koliko ovde mogu za godinu dana. Meni je to super, ovde se dopunim malo i to je to. Tamo zaradim minimum 5.000 evra za tri meseca, a ovde kao stolar zarađujem 200 evra mesečno", objašnjava on. „Ulagao sam puno para u kuću, kupio novi auto, sinu uplatio vozački, ćerki sam uplatio privatnu medicinsku školu - ja to odavde nikad ne mogu da zaradim", tvrdi on i dodaje da je olakšavajuća okolnost što kod rođaka može i da spava, jer bi mu na smeštaj otišlo najviše para. Faruk kaže da 80% ljudi iz Novog Pazara odlazi na potpuno isti način kao i on. I da, kao i većina drugih, „tamo" nikada ne bi mogao da živi.
Odlazak na rad u Nemačku ili druge zemlje u Pazaru traje ipak znatno duže nego u ostalim krajevima Srbije, kaže za DW Ishak Slezović, novinar iz Novog Pazara. Razlog je, kako kaže, to što je Novi Pazar i dalje jedna od najnerazvijenih sredina u Srbiji. Pamti da je i njegov otac odlazio na godinu dana u Nemačku, oslanjajući se, kao i ostali, na one koji su otišli za stalno. Ipak, za razliku od drugih krajeva Srbije, u Pazaru vlada drugačiji način razmišljanja.
„Verovatno iz tih razloga što ovde još uvek vlada mentalitet koji bi mogao da se svede i na to „ja sam nečiji sin, ili ćerka, imam obavezu da izdržavam roditelje" i ta veza još uvek traje. Mislim da su porodične veze puno čvršće u područjima siromašnijim od ostalih delova Srbije. Jer ako imate težak život, kao što je recimo u Sandžaku, koji traje i dan danas: bespuće, besparica, nemate industriju, nemate struju, vodu, imate lošu komunikaciju, naravno da ste upućeni jedni na druge. Bez obzira da li su vam oni familija ili komšije. Ali te veze, i komšijske i porodične su čvrste, po meni iz tog razloga što je područje još uvek nerazvijeno", smatra novinar Slezović.
Slezović dodaje da nema porodice koja nema nikog u inostranstvu, ali i činjenicu da, kako odlasci iz Novog Pazara traju decenijama, neke porodice već imaju familiju koja je drugu generaciju u evropskim zemljama.
„Zbog generacijskih razlika možda nemam najbolju sliku, ali ono što mogu da primetim jeste da mladi zaista ne vide perspektivu jer ovde nema posla, a prosečna plata je mala. Kada je reč o manjinskom srpskom stanovništvu, njihov cilj je pod a) neki Beograd, pod b) neki Kragujevac, a bošnjacima je pod a) Nemačka, Švedska, Švajcarska, Luksemburg, šta god", kaže Slezović i dodaje da je u Novom Pazaru od nekadašnjih 22 odsto Srba, sada tek 18 odsto.
Nije samo „nečiji sin ili ćerka" jedan od aduta za odlazak i povratak, već i „nečija majka i baka". To je slučaj M.M. koja ima 57 godina. Šivač po struci, radi već 30 godina. Njena plata uklapa se u prosek u Novom Pazaru, 300 evra, ali je ove godine imala prilike da za samo mesec dana zaradi oko 1.500 berući jabuke u Holandiji.
„Ja sam otišla kao turista kod sestre koja me godinama zove da berem jabuke, ali ja sam se uvek izgovarala time da me bole kolena. A ona me bole godinama. Pa nek me bole za 75 evra po danu, isto me bole i ovde i tamo, a ovde te pare nikad ne mogu da zaradim", kaže ona. „Ovde crkneš od rada, stalno te pristiskaju, a tamo ne moraš da ubereš ni sto kila, ni pedeset kila. Možeš deset, ali da budu kvalitetne jabuke. Ovde za taj isti posao se plaća 15 evra. I ko će da bere jabuke ovde?", pita se.
„Ovde nema života, nema uslova, nema ničega. Svi su razočarani u to što nema posla, što nema plata. Umesto ja sada da idem u penziju, a trebalo je pretprošle godine da odem, ja treba da se borim da radim. Oni produžavaju rok za penziju! Kažu 30 godina staža i 63 starosti. I sad treba da čekam još 6 godina, a normalno je da idem u penziju. Svaki put kad pomeraju granicu, penzija mi izmakne za malo", ljutito će naša sagovornica i dodaje da bi opet išla da bere jabuke.
Novi Pazar se svakodnevno prazni. Samo jedan prevoznik ima 6 velikih autobusa dnevno koji u isto vreme polaze ka nemačkim i austrijskim gradovima. I svi su puni. Sagovornici DW kažu da posle Nove godine i Božića odlazak još masovniji – tada Novi Pazar tačno u 17:30 napušta i po 20 punih autobusa.
Zato je već sada i u Novom Pazaru moguće zaraditi više od 1.500 evra, ali pod uslovom da se radi svaki dan, tvrdi naš majstor unutrašnjih radova sa početka priče, Velibor Rujak. Ali on ima hrvatski pasoš. Tri meseca u Nemačkoj za znatno veći novac ipak je daleko primamljivija opcija u nerazvijenoj sredini kao što je Novi Pazar. I jednom godišnje je dosta. Posebno što, kako kaže M.M, „čim pređeš mađarsku granicu, ti si niko. Treba mnogo vremena, godina, rada i truda da tamo budeš neko".