I na kosturima je važna boja uniforme

Od Flandrije u Belgiji i Pikardije u Francuskoj, pa sve do švajcarske granice, ređaju se mesta bitaka Prvog svetskog rata koje su ušle u istorijske knjige: Ypres, Marna, Verdun... Tačnije rečeno, teško da se to uopšte može nazvati bitkama. To su bila poprišta pokolja čitavih generacija, jer generali sa obe strane nisu želeli da shvate šta može da uradi mitraljez, moderna artiljerija ili bojni otrovi.

Na kraju, tamo su ostali milioni mrtvih. I danas, pre svega na Dan primirja 11. novembra, u uspavana mestašca Francuske i Belgije dolaze mnogi posetioci. Mnogi hoteli žive od tih gostiju. Osoblje po pravilu odlično govori engleski, za doručak se ne služi kafe late i kapućino sa maslacem i marmeladom, već se i usred Francuske može naći čaj i jaja sa slaninom. Jer i posetioci su uglavnom iz čitavog britanskog carstva, od Kanade pa sve do Australije i Novog Zelanda. Oni dolaze da bi posetili ogromna vojnička groblja. Nemaca gotovo da uopšte nema.

Tako je i u Langemarku, u Belgiji. Na groblju nema gotovo nikog. Čuje se samo cvrkut ptica u krošnjama drveća. Tu je poslednje počivalište za 44.294 nemačka vojnika. Većina njih nalazi se u masovnoj grobnici „Grob drugova“ (Kameradengrab), na čijim su stranama gusto ispisana imena poginulih.

Mrtvim Nemcima malo ko dolazi

Čak i Andreu de Brinu, Belgijancu koji vodi posetioce po mestima bojišta u okolini, žao je što je to groblje tako pusto: „Tragedija je to što ovde jedva da neko dođe. Najmanje je Nemaca, a mnogi od njih uopšte i ne znaju šta se tada događalo“. Andre pokazuje redove grobnih pločica koji su položene na zemlju i objašnjava: „Belgija ima veoma oštre propise i ograničenja za grobove nemačkih vojnika. Nije dozvoljeno da spomenik bude postavljen uspravno i zato ova groblja ne izgledaju kao groblja savezničkih vojnika. Ima još mnogo drugih pravila koja važe samo za vojnike sila osovine.“

Nakon Prvog svetskog rata, 1918, još je bilo na stotine groblja nemačkih vojnika po Belgiji. Ali 1950. vlada te zemlje naredila je da svi mrtvi nemački vojnici moraju da se presele na samo četiri groblja. Langemark je jedno od njih.

Naravno, to je i „zasluga“ jednog preživelog nemačkog veterana Prvog svetskog rata, kaplara i kurira, nosioca Gvozdenog krsta prvog reda: Adolfa Hitlera i drugog rata koji je on poveo. Zato i neki istoričari taj Drugi svetski rat zovu „poslednjom bitkom Prvog svetskog rata“. „To je verovatno rezultat mržnje s obzirom na sve što se dogodilo u Belgiji, naročito za vreme Drugog svetskog rata kad je Belgija bila okupirana. Nakon toga, zabranjeno je čak i da se mrtvima postavi krst nad nadgrobnim pločama“, objašnjava Andre de Brin.

Od opsednutosti do zaborava

U Prvom svetskom ratu poginulo je dva miliona nemačkih vojnika što je, pojedinačno uzevši, više žrtava nego što je pretrpela bilo koja druga zemlja. Neposredno nakon tog rata, u Nemačkoj se o ratnim zbivanjima mnogo govorilo i o tome se učilo po školama. Konačno, i nacisti su osvojili vlast upornim ponavljanjem tvrdnje o „izdaji i zaveri“ koja je dovela do poraza i sloma Nemačke.

Ali nakon Drugog svetskog rata izgleda da se otišlo u drugu krajnost. Decenijama, na časovima istorije, jedva da se išta govorilo o Prvom svetskom ratu tako da su i ta zbivanja u Nemačkoj padala u zaborav. Tim pre što tu uopšte nema ugodnih uspomena.

Andre de Brin nas vodi do velikog polja gde je kiša tek tu i tamo ostavila pokoju baru. Ali to nisu bare i procepi u zemlji koji su nastali prirodnim putem. Sve su to ožiljci rovova i kratera od granata koji su to mesto pre jednog veka pretvorili u pakao.

Tri hiljade nemačkih studenata

Samo tu je poginulo tri hiljade studenata nemačkih univerziteta, tek pristiglih na front. „Bili su pre toga samo šest nedelja na osnovnoj vojničkoj obuci i nakon toga su ih poslali na front u, kako su mnogi nemački vojnici ispočetka verovali, pobedonosni pohod. Ali gotovo čitava jedinica zbrisana je sa lica zemlje“, objašnjava Andre. „I ti mladići su poginuli na isti, užasan način kao i svi drugi koji ovde leže. Ali na Dan primirja uglavnom se niko ne seća tih studenata.“

Za groblja nemačkih vojnika i u Flandriji se donekle brine jedno neprofitno udruženje dobrovoljaca koje se brine za takva vojnička groblja nemačkih vojnika u inostranstvu. Uglavnom su to studenti koji dobrovoljno pomažu da se očuva uspomena i na te žrtve, ali oni su među retkim gostima koji stižu iz Nemačke.

I u knjizi posetilaca u Langemarku u ogromnoj većini su imena gostiju iz Velike Britanije i njenih bivših kolonija. Na to groblje dolaze i učenici engleskih škola kao deo programa ekskurzije u Ipru. „Uvek dovodimo decu i ovde kada im pokazujemo poprišta Prvog svetskog rata“, objašnjava Leoni Žil, učitelj jedne škole sa severozapada Engleske.

„Moraju da vide i ovo!“

„I nama je jasno da su nemačke porodice tugovale za njihovim poginulima, baš kao i porodice u Velikoj Britaniji ili Belgiji“, kaže nam taj učitelj. Njegov kolega dodaje da treba i uočiti i neuglednost tih groblja u poređenju sa uređenim, belim grobljima na kojima su pokopani britanski vojnici i koja više nalikuju na uredne engleske vrtove. „Ali želimo da naša deca shvate da su i ovo bili vojnici koji su, kao i Britanci, poginuli za kralja i otadžbinu.“

Simon ima trinaest godina i nosi mali drveni krst sa divljim makom, što je znak sećanja koji posetioci iz Velike Britanije ostavljaju na njihovim vojničkim grobljima. Ali i taj britanski mališan je pod utiskom groblja njihovih nekadašnjih protivnika: „Toliko je veliki taj masovni grob! Ovo je tako tužno mesto.“

I danas, sto godina posle Prvog svetskog rata, još uvek se nalaze ostaci tog ogromnog pokolja – zarđalo oružje i delovi vojne opreme, ali još uvek i kosti vojnika iz davnog rata. Ipak, čak i ako su to bili nemački vojnici, danas se oni sahranjuju uz sve vojne počasti i uz prisustvo delegacija Belgije i Nemačke.

Možda će jednog dana i groblja nemačkih vojnika dobiti više pažnje i počasti jer su sve to mladići koji su dobrovoljno otišli u smrt. To piše i na tablama koji stoje na njihovim grobovima: Deutschland muss leben auch wenn wir sterben müssen - Nemačka mora da živi, čak i ako smo mi morali da poginemo.