„I Mediji su krivi za polarizaciju društva“

U Hrvatskoj se razmišlja o donošenju novog zakona koji bi trebalo da spreči širenje ilegalnog sadržaja na društvenim mrežama i u elektronskim medijima. Njime bi trebalo zaštiti korisnike od onih koji misle da na internetu mogu nekažnjeno huškati, vređati, diskriminisati, pozivati na nasilje. Nemačka je prošle godine usvojila takav zakon (Netzdurchsetzungsgesetz, skraćeno NetzDG), koji je od 1. januara 2018. i de facto na snazi.

DW: Kako se u Nemačkoj definiše govor mržnje? Po čemu se razlikuje od obične uvrede?

Bernd Holcnagel: To je u Nemačkoj pre svega novinarski pojam i kao takav onda nije i ne može biti jasno definisan. U političkom prostoru je „govor mržnje" kad se preti nasiljem, kad se neko diskriminše, kad se prema nekome odnosi s prezirom i to ne prema nekom pojedincu, nego prema nekoj grupi, na primer, ženama, Afroamerikancima, etničkim manjinama. U Nemačkoj je to možda nešto lakše razlikovati jer je u Krivičnom zakonu „Volksverhetzung" (huškanje naroda) jasno definisano kao krivičnno delo.

Da li definisanje „govora mržnje" zavisi od moći subjekta koji se njime služi?

Ne, „govor mržnje" mogu koristiti i ugrožene manjine. Ali i ovde je taj pojam problematičan. Barem u nemačkom diskursu. U Americi se on puno koristi i američki Vrhovni sud je nedavno ustanovio da propisi o slobodi izražavanja važe i za govor mržnje. U Nemačkoj je to pravno gledano puno preciznije, jer se ovde radi o elementima krivičnog dela koji postoje - ili ne postoje.

Koliko je digitalizacija uticala na problem govora mržnje?

Digitalzacija je dovela do toga da sada pojedinci i grupe koji podstiču na mržnju i nasilje mogu dopreti do široke publike. Pre je to bilo moguće samo preko nekih marginalnih novina koje niko nije čitao, preko letaka i sličnih akcija. Državno tužilaštvo bi te ljude onda pravno gonilo, osudilo, uglavnom su to bile novčane kazne, i stvar bi bila završena. Sada takvi na internetu mogu preko društvenih mreža masovno širiti svoje poruke. To je glavna razlika.

Drugi važan fenomen je da internet, a posebno društvene mreže, imaju tendenciju stvaranja takozvanih „filtriranih mehura" („filter bubble"), što znači da određene grupe komuniciraju samo još između sebe i tamo nalaze potvrdu za svoje stavove. I treći fenomen je da su upravo te grupe koje pozivaju na mržnju aktivne pre drugih i ovakvom komunikacijom skandalizuju određene teme u javnosti. A onda to konvencionalni mediji preuzimaju, šire dalje i tako povećavaju snagu ovih „mehura" i ovakve vrste komunikacije. Tipičan primer su tvitovi Donalda Trampa koje mediji stalno ponavljaju.

Dakle, Vi smatrate da su konvencionalni mediji krivi za širenje ovakve vrste komunikacije?

Ja mislim da su oni sukrivci za polarizaciju koja nastaje ovakvom komunikacijom i za povećanje njene relevantnosti. A posledica ovakve komunikacije definitivno je sve jača polarizacija društva.

Kako bi onda trebalo postupati sa takvom vrstom komunikacije? Da li bi je trebalo ignorisati?

Naravno! Postoji načelo da se takve izjave i sadržaji – koji su u nekim slučajevima i zakonski kažnjivi – nikako ne smeju ponavljati. To je kao ono „Don't think of an elephant!". Ako vam neko kaže da ne mislite na slona, automatski ćete početi da mislite na slona. Tako i ako negirate govor mržnje, ali ga ponavljate, pojačavate njegov efekat.

Sada je nemačka država reagovala na ovu novu digitalnu kulturu ili bolje rečeno nekulturu novim zakonom. Šta Vi mislite o njemu?

Mislim da je njegova intencija dobra i ispravna, ali mislim da je problematičan način na koji je razrađen u pojedinim stavkama i detaljima.

Što smatrate problematičnim?

Smatram da se NetzDG odnosi na previše krivičnih dela – čak 24 . Uzmimo primer koji ste Vi pomenuli na početku našeg razgovora: uvreda. Uvreda uvek zavisi od konteksta u kojem je izrečena. U nekom kontekstu rečenica „Ti si obično blebetalo!" može biti uvreda, ali ako se ona kaže u birtiji, onda može proći kao floskula. Takvih primera ima puno. A to neće biti moguće proveravati u roku koji je zadan vim zakonom. Meni bi zato bilo draže da se NetzDG koncentrisao na krivična dela u smislu „huškanja naroda", u kojima komunikacija vrlo brzo može prijeći u nasilje i diskriminaciju, na recimo pet takozvanih „clear cases", jasnih slučajeva.

Kritičara novog zakona je bilo jako puno – i u novinarskim, i u pravnim krugovima, i u krugovima aktivista za zaštitu građanskih prava. Zamera mu se, između ostalog, da je on zapravo jedna vrsta cenzure i napad na slobodu mišljenja i govora. Što Vi kažete na to?

Kažem da ljudima treba objasniti pravno stanje stvari. A ono izgleda ovako: ako se ustanovi da se, recimo, na Fejsbuk postavio neki sadržaj koji spada u „huškanja naroda", onda je Fejsbuk odgovoran za njega. Jer je svako ko snosi takozvanu kauzalnu odgovornost (odgovornost za štetu ili delikt bez obzira na krivicu, op. ur.) za neko krivično delo, automatski je saučesnik u njemu…

… zato što mu, kao npr. u slučaju Fejsbuka, daje platformu.

Tako je. Ali kad bi se to dosledno sprovodilo, uopšte ne bismo mogli imati društvene mreže, jer je nemoguće proveravati sve sadržaje objavljene na njima. Zato je to opšte načelo odgovornosti u slučaju društvenih mreža suspendovano, drugim rečima, data im je određena privilegija. S tim da imaju obavezu provere sadržaja po sistemu „notice and take down" – „primeti i skini". Nemačko ministarstvo pravosuđa je istražilo kako se to sprovodi u praksi i ustanovilo da Tviter proverava samo 1 posto pritužbi koje dobije, Fejsbuk 34 posto, a Gugl 90 posto. I postalo je jasno – i na evropskom nivou - da nešto treba preduzeti.

Dakle, da bi bili prisiljeni da rade ono što je oduvek trebalo da rade?

Upravo tako. I upravo to je zadatak novog zakona. NetzDG ne definiše nova krivična dela niti menja išta na privilegovanom položaju društvenih mreža kada su u pitanju propisi o odgovornosti. Samo bi trebalo da garantuje da se postojeći propisi sprovode u praksi.

Jedna od kritika glasi i da država ovim zakonom svoje zadatake prebacuje na privatna preduzeća.

Taj prigovor nikada nisam razumeo, jer će državna tužilaštva, naravno, i dalje vršiti provere i istraživati. Država ništa ne prebacuje na privatna preduzeća – ništa više nego do sada. Jer je obveza „notice and take down" postojala i ranije.

Imaju li Fejsbuk, Tviter i druge društvene mreže kapaciteta za sprovođenje zakona?

Ne, ali ih moraju stvoriti. I to sada i rade. Taj pritisak ne dolazi samo iz Nemačke. Pogledajte kakva se rasprava vodi u SAD zbog onoga što se događalo pre predsedničkih izbora. Fejsbuk sada zapošljava stotine novih ljudi. Ali vidite kako se ta preduzeća odnose prema pritužbama o povredi autorskih prava. Oni obrađuju deseine hiljada takvih pritužbi jer se boje civilnih tužbi i plaćanja odšteta.

Verujete li da će NetzDG ispuniti svoju svrhu?

Pravo nikada ne može potpuno iskoreniti neku kriminalnu praksu. Uzmite primer krađe ili provala. To je sve kažnjivo, ali se događa svakodnevno hiljade puta. Zakonodavac ne gaji iluziju da će zakonom to moći 100 posto da iskoreni. Cilj je pridoneti smanjenju stope kriminalnih radnji.

Smatrate li da su komunikacija i interakcija na društvenim mrežama komunikaciju u društvu uopšte učinile grubljom i oštrijom?

To bi trebalo empirijski proveriti. Ne znam da li postoje empirijska istraživanja. Moj osećaj je da možda jeste tako, ali me to kao pravnika zapravo i ne zanima. Ja ću biti zadovoljan ako ilegalni sadržaji budu uklonjeni iz društvenih mreža. I to ne sme stati samo na brisanju sa zidova, nego onaj ko ih je stavio, mora biti kažnjen. A ta kazna u Nemačkoj nije mala: zakon predviđa za to tri mesečne plate, a prema onome koji to ponovi radi sudije znaju biti vrlo, vrlo neprijatni.

Šta mora biti učinjeno da bi se efikasnije suzbio govor mržnje na internetu?

Iz moje perspektive pravnika: suci moraju raditi svoj posao, državni tužioci moraju biti aktivni, društvene mreže moraju sprovoditi zakonske propise... Ali naglašavam da uvek mora postojati mogućnost da se pred sudovima proveri zasnovanost optužbi. I tu ja vidim problem kada se NetzDG prenosi u druge zemlje i druga pravosuđa. Da li je pravosuđe u tim zemljama nezavisno? Možemo li biti sigurni da se on neće zloupotrebljavati? Ako nemate pravosuđe koje funkcioniše kako treba, ovaj zakon se može iskoristiti da bi se ućutkali oni koji drugačije misle. Samo zakonima se problem „govora mržnje" ne može rešiti, to je sigurno. Ako se društvo i dalje bude ovako polarizovalo kao što se to radi sada, u nekom trenutku konflikti više neće moći da se rešavaju mirno.

Profesor Bernd Holcnagel je direktor Instituta za informaciono, telekomunikaciono i medijsko pravo pri univerzitetu u Minsteru. Predavao je na Oksfordu, u Pekingu i Lomonosovu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android