U nemačkoj saveznoj pokrajini Berlin ove godine se 8. mart prvi put u istoriji obeležava kao zvanični, državni praznik. Neće raditi ni muškarci, ni žene. Svi će slaviti Međunarodni dan žena. To nije slučaj u bivšim državama Jugoslavije, uprkos neukusnim pokušajima kao što je nedavni predlog premijera Kantona Sarajevo Edina Forte da žene zaposlene u javnom sektoru u petak ostanu kući.
Taj praznik se tako i dalje tradicionalno obeležava kupovinom cveća, nakita i parfema majkama, učiteljicama i suprugama. Ali ti mirisni kozmetički proizvodi za ulepšavanje ne samo da neće neutralizovati smrad neravnopravnosti, nego će još jednom da zamagle i revolucionarnu borbu koju su žene izvojevale krajem 19. i početkom 20. veka, sa kojom je počeo feminizam. Jer 8. mart, koji je zahtevao bolja radnička prava i pravo glasa za žene, odavno je postao kapitalistički praznik čija je svrha zaboravljena.
/„Dajte mi pet karanfila. Po jedan za svaku nastavnicu i još onaj tamo mali buket. Za razrednicu.“/
Međunarodni dan žena je, istorijski gledano, nastao upravo kao borba protiv kapitalizma koji je ugnjetavao ženu. Osmog marta 1857. su radnice u tekstilnoj industriji u Njujorku protestovale protiv niskih plata i nehumanih uslova rada. Njihov bunt je brzo ugušen, ali prvi korak je ipak nepovratno napravljen. Socijalistička partija SAD 1909. godine predlaže da se ustanovi Dan žena, a nakon toga, 1910, Klara Cetkin, članica Nemačke socijalističke partije na prvoj Međunarodnoj ženskoj konferenciji u Kopenhagenu predlaže i formalno ustanovljenje Međunarodnog dana žena.
Zahtevi te prve Međunarodne ženske konferencije u organizaciji Socijalističke internacionale su bili sledeći: bolja radna prava, pravo glasa i uključenost žena u javni život. I da, mnogi zahtevi su polako počeli da se ispunjavaju. U Danskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama...
/„Ma dajte mi i taj parfem tu. Moram i mami nešto kupiti.“/
A gde su tu bile Bosna i Hercegovina, Srbija, Hrvatska, Makedonija i ostale države bivše Jugoslavije? Nisu mnogo zaostajale. U Srbiji su na primjer socijaldemokratkinje 8. mart obeležile još 1911. godine, a za vreme SFRJ on je bio i ostao nezvanični praznik u svih šest republika. Pravo glasa Jugoslovenke su dobile 1945. godine, a kada govorimo o pravima i ravnopravnosti žena i muškaraca ne sme se zaboraviti važnost Antifašističkog fronta žena (AFŽ) formiranog 1942. u Bosanskom Petrovcu. AFŽ je bila krucijalna ženska organizacija u Jugoslaviji, koja je omogućila da žene po prvi put na ovim prostorima dobiju aktivnu političku i javnu ulogu u društvu.
U Jugoslaviji su donesene brojne ključne odluke za emancipaciju žena: jednaka prava muškaraca i žena u braku, pravo na razvod, pravo na abortus do 10. nedjelje starosti ploda, obavezno pohađanje osnovne škole... Jedna od inicijativa AFŽ bila je i skidanje zara i feredže i otkrivanje muslimanske žene.
Nažalost, disolucija AFŽ usledila je već 1953. godine na veliko razočarenje njenih članica.
U narednim godinama u Jugoslaviji se uspostavlja „cvećarska tradicija“ kada se majkama i učiteljicama za Osmi mart kupovalo cveće i pisale čestitke. Žene idu na osmomartovske zabave i polako pada u zaborav da je 8. mart feministički praznik koji obeležava društveni i politički uspeh žena, već se žena uglavnom na taj dan „slavi“ kao majka, supruga, odgajateljica.
Bivša Jugoslavija, koliko god je uključivala ženu u politički i javni život, ona nikada nije uspela u potpunosti da je izbavi iz te njene tradicionalne, patrijarhalne uloge.
/„Ćao mama! Evo me stigla sam kući. Sretan ti Osmi mart! Evo izvoli.“/
Cveće i parfemi sami po sebi nisu ništa loše. Ali, oni neće popraviti stanje žena u društvu. Neće ženi dati hrabrost da ostavi muža koji je tuče, neće joj dati porodiljsku nadoknadu, niti posao. Ta čestitka joj neće dati ni preko potrebnu solidarnost drugih žena. Ni muškaraca. Isto tako joj ni najmanje neće pomoći da se otrgne od pasivnog šablona u koji se stavlja otkako je rođena. Vladavinu prava koje nedostaje u svim državama nakon raspada SFRJ joj isto neće donijeti.
To su znale i Klara Cetkin i njena drugarica Roza Luksemburg kada su početkom 20. veka rušile barijere odela i kravata u visokim intelektualnim, naučnim i političkim krugovima Evrope. Isto to je znala i Vahida Maglajlić, članica Antifašistiškog fronta žena. Ali zahvaljujući vladajućim strukturama, ta njihova borba na Balkanu je zaboravljena, a feminizam je završio na lošem glasu.
/„Mama, a kada ću ja dobiti cvijeće za Osmi mart?“
„Kada postaneš žena. Kad se udaš, rodiš dijete....“/
U atmosferi u kojoj se feminizam nažalost posmatra kao pošast i nešto vulgarno što odvraća pažnju od bitnih i bitnijih problema u društvu, danas se slavi 8. mart. Jer, zašto reći pilotkinja, kada već imamo reč muškog roda za to? Ili poslanica, kada su u parlamentu većina poslanici? Zar je to bitno? Zašto imati kvotu žena u parlamentu, kada su muškarci već stotinama godina u politici i to mogu da obavljaju vrlo dobro? Istorija je pokazala. A i te feministkinje... sve su one lezbejke i mrze muškarce. To ništa nije bitno.
Bitno je! Jer treba rušiti te stereotipe! Potrebno nam je pravedno društvo. Potrebna nam je žena koja će biti deo vladajućih struktura. Potrebno nam je više obrazovanih žena. Žena koje se ne boje da kažu šta misle. Aktivnih žena. Pa tako i imenice ženskog roda. Potrebno nam je više žena koje jedna drugu podržavaju. Potrebna nam je jednakost bez kozmetičkih proizvoda i aditiva. Jednakost bez filtera. A više od svega, potrebna nam je država koja će žene da podržava. I novi AFŽ.
/„A šta ako se nikad ne udam i ne rodim dijete?“
„Ma hoćeš. Što ne bi? Pa to tako radi svaka žena.“/
Bitno je, jer žena nije samo majka i supruga. Žena je i pilotkinja i naučnica i političarka. Žena je i prijateljica i programerka. Žena je sve ono što želi da bude. A ne ono što joj kažu da bi trebalo da bude ili ono što se od nje očekuje.
I bitno je, jer bi trebalo koristiti svaki mogući instrument koji će skrenuti pažnju na važnost ravnopravnosti i koji će te teme da stavi na pladanj javne diskusije, a patrijarhat da drži u okovima i tamo gde mu je mesto – u prošlosti.
Jer, ako Osmi mart neće, šta i kada hoće?
A muškarci? Njih u svemu tome ne bi trebalo mrzeti, niti kriviti za neravnopravnost. Baš kao što je to Virdžinija Vulf u svojoj knjizi „Sopstvena soba“ još 1927. napisala: „I need not hate any men; he cannot hurt me. I need not flatter any men; he has nothing to give me“. [„Ne bi trebalo mrzeti nijednog muškarca; on ne može da me povredi. Ne bi trebalo laskati ni jednom muškarcu; on nema šta da mi dâ.“]
Srećan svima Osmi mart!
* „I hleba i ruža“ („The woman worker needs bread, but she needs roses too“) je bila parola protesta žena radnica tekstilne industrije 1911. i 1912. godine u Njujorku. Njena autorka je Roze Šnajderman, socijalistkinja i jedna od najvažnijih žena na čelu sindikata.