Hrvatski fudbalski ultrasi: Desni i neshvaćeni?

Na hrvatske fudbalske navijače u poslednje vreme je opet pala stigma naklonosti neonacizmu i neofašizmu, a povod je bilo nekoliko ispada ovog leta. Ne samo na tribinama.

Tu su se iskazali Dinamovi ultrasi Bed Blu Bojsi čija je nenajavljena poseta Atini početkom avgusta dovela do sukoba sa navijačima AEK-a i smrti jednog domaćeg navijača.

Sledila je utakmica u Zagrebu na kojoj su fanovi novopečenog prvoligaša Rudeša istakli simbole poput notornog „88“ posvećenog Adolfu Hitleru.

Crni vitezovi

Aleksandar Holiga, urednik portala Telesport, smatra da temi treba pristupati opreznije.

„Navijače svake ekipe, pogotovo onih s masovnim sledbeništvom, veže pre svega podrška toj ekipi, a sve ostalo je sekundarno i opciono. Navijačke grupe nisu homogene ni po političkom, ni po bilo kojem drugom habitusu“, kaže Holiga za DW.

„One su presek društva u kojem su nastale i odražavaju njegovu patologiju na način koji možda nije reprezentativan, ali nije ni politički uslovljen ili isključiv“, kaže Holiga.

Ovaj poznavalac fudbalske scene koji povremeno piše i za kultni  britanski magazin Four Four Two, kaže da je nešto sasvim drugo kad neki klubovi ili reprezentacije sugerišu da su na tribinama dobrodošli ljudi sa ekstremnim idejama. Baš to je, smatra, slučaj kod NK Rudeša.

„Taj klub je u svoj vizuelni identitet ukomponovao nekakve crne vitezove, po stadionu postavio citate Alojzija Stepinca, a na čelnom mestu kluba ima Josipa Džoa Šimunića, koji je ikona dela tvrdo nacionalističke populacije. Koga onda da čudi kad se među par desetina njegovih navijača na tribinama nađe i neki nacistički ili srodan simbol“, retorički se pita Aleksandar Holiga.

Moralna panika

Dino Vukušić, sociolog iz Instituta društvenih nauka „Ivo Pilar“, pomno proučava navijačku scenu. Kaže, do „moralne panike“ u mejnstrim društvu često dolazi jer se vesti iz navijačke scene plasiraju tako da uzbude većinsko društvo. A malo ko, dodaje Vukušić za DW, razume kontekst.

Kada je reč o nasilju i posezanju za neonacističkim ili fašističkim simbolima, Vukušić naglašava da se tu često radi o konformizmu unutar kojega se mladi ljudi priklanjaju onome što grupa radi, uzvikuje ili ističe na tribini.

Takođe, neretko se radi o „provokaciji“ prema dominantnoj kulturi i normama, čime grupa pokazuje autonomiju i jača koheziju.

„Neupitno je da unutar navijačkih grupa postoje pojedinci koji baštine neonacizam kao pogled na svet, ali ideja o konstruisanju koherentne političke opcije s takvim predznakom nije ono čemu delovanje navijačke grupe teži“, kaže Vukušić.

No, on također ističe da su najveće grupe ultrasa – vatrenih navijača – u Hrvatskoj, a i u regionu, dominantno „desno“ orijentisane. Taj put može se pratiti još od sredine osamdeseti pa preko ratnih devedesetih.

„Recimo Bed Blu Bojsi kao jedan od elemenata svog identiteta vide patriotizam, neretko i radikalni nacionalizam, a ta konstrukcija je često bazirana na proživljenom iskustvu te grupe i njenih pripadnika. Budući da na tribinama dolazi do smena generacija, oni mlađi prisvajaju identitetske obrasce od starijih generacija“, kaže Vukušić.

„Furanje imidža“

Nasilje je pak sastavni deo tog sveta. Vidi se kao „dokazivanje“ jačine grupe. Iako brutalno, kaže Vukušić, nasilje je mahom omeđeno nekim „pravilima“ – recimo da nema upotrebe noževa, ili da se smeju napasti samo protivnički huligani, a ne „obični“ navijači.

„Subkultura ultrasa je obeležena mačizmom i reputacionim menadžmentom, odnosno 'furanjem' imidža koji seže od nasilja do specifičnih stadionskih rituala. Te sve fascinira javnost upravo zbog zatvorenosti za one koji nisu deo tog sveta“, zaključuje Vukušić.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.