Hrvatska spremna za kineske milijarde?
2. novembar 2018.
Investicioni forum u Pekingu, s Hrvatskom kao tzv. zemljom u fokusu, a koji počinje od subote, 3. novembra, privlači izuzetnu pažnju javnosti, pre svega zbog ulagačkih iznosa koji su najavljeni za tu priliku. Jer, najavljeni interes kineskih investitora za Hrvatsku, s raznim konkretnim pojedinačnim projektima, ukupno prelazi vrednost od ogromnih 13 milijardi evra.
Organizator foruma je – samo formalno – Agencija UN za solarnu tehnologiju ISEC, dok bi ulaganja došla iz poslovnog sektora Narodne Republike Kine, ali sve to isključivo ukoliko dve zemlje postignu uspešan dogovor oko ponuđenih projekata.
Ali, još i pre foruma, kojem će prisustvovati niz visokih državnika i biznismena s obeju strana, itekako je jasno da se taj dogovor nipošto ne tiče isključivo Hrvatske i Kine.
Basnoslovni spisak mogućih projekata
To je svakako drugi intrigantan momenat u ovom, po svemu vanrednom slučaju: opšte je poznato da Kina već godinama nastoji da intenzivnije uđe – ali „na mala vrata“ – u tržišni prostor Evropske unije. Evropska komisija, kao i politički, odnosno ekonomski najjače članice EU, prema tome iskazuju neslaganje – čak i one zemlje koje s Kinom imaju kudikamo intenzivnije poslovne odnose od Hrvatske.
Sigurno je da iz toga povlašćenog ugla iritantno deluje spisak potencijalnih kineskih projekata u Hrvatskoj: izgradnja lučko-kontejnerskog terminala za solarnu tehnologiju, otvaranje Centra za poravnanja u kineskoj valuti za međunarodno finansijsko tržište, rekonstruisanje brodograđevinske industrije, izgradnja prvog svetskog stadiona sa solarnom tehnologijom, osnivanje kinesko-hrvatske filmske akademije, razvoj programa proizvodnje vina, unapređenje železničke mreže, itd.
„Trebalo bi imati na umu da tu imamo u igri više perspektiva koje se u velikoj meri razlikuju“, kaže za DW zagrebački ekonomista Ljubo Jurčić. „Za jednu Kinu je i čitava Evropa mala, a kamoli posttranziona Hrvatska. Ali ni ta Evropa nema zajednički stav prema Kini. Sećate li se kad su se Grčka i Mađarska izuzele od EU-predloga kritike Kine zbog ljudskih prava?“
„Novi put svile“ – globalno suparništvo
Naravno, u prvom planu su bili veliki kineski poslovi u tim dvema zemljama, npr. vlasništvo nad grčkom lukom Pirej. Prema mišljenju našeg sagovornika, tako se po pravilu ponašaju sve države EU, koje su takvoj poziciji. S druge strane, Kinu karakteriše apsolutno školski primer geo-ekonomskog postupanja – ostvarivanja političkog proboja ekonomskim sredstvima.
„Iza toga stoji ’Novi put svile’, najveći projekat u istoriji Kine. Ali to podrazumeva i suparništvo između nje i SAD, a ujedno i njihovo nadmetanje za Evropu. Kina se u tome koristi geo-ekonomikom, a Sjedinjene Države više geo-politikom, odnosno vojnom silom“, ocenjuje Ljubo Jurčić.
„Naš (hrvatski) najveći problem pritom je to što smo, nažalost, nespremni za sistematsko prihvatanje investicija. Kinezi bi tu pristali na mnogo toga, a mi bi trebalo da imamo sopstvenu razvojnu strategiju,“ nastavlja Jurčić. „Ako bez toga uđemo u saradnju tolikog obima, možda ćemo ubeležiti neke kratkoročne koristi, ali ćemo se dugoročno uvaliti u opasnu situaciju. Teško bi bilo i očekivati da će Peking, udaljen 10.000 kilometara, da misli primarno na nas.“
Ljubo Jurčić zato veruje da Hrvatska ne bi trebalo previše da se bavi reakcijama Brisela ili Berlina, ukoliko zna šta i kako tačno želi da se razvija. Ali to hrvatska politička elita – ne samo vrh Vlade Hrvatske koji će ovih dana biti u Pekingu – nikada nije celovito promislila, smatra zagrebački ekonomista.
Slobodno tržište poželjno samo u jednom smeru?
S druge strane, određene kritike iz centralnog dela E na račun Hrvatske već pristižu – bilo da ih prenose politički kuloari ili mediji. Donekle je sporna bila i hrvatska odluka da za gradnju Pelješkog mosta, finansiranog zajedničkim novcem EU, odabere napadno povoljnu ponudu kineskog izvođača – toliko povoljnu da se njome ujedno pokazalo i to da Evropa veoma teško može da parira Kini u okolnostima slobodnog tržišta.
Spoljnopolitički analitičar iz Zagreba Tomislav Jakić mišljenja je da bi u svakom razmatranju Kine trebalo poći od činjenice da je reč o rastućem, nezaobilaznom faktoru međunarodnih odnosa – i to u političkoj, ekonomskoj, tehnološkoj, vojnoj, i svakoj drugoj najrelevantnijoj sferi. Osim toga, Jakić upozorava da Kinu karakteriše globalno i dugoročno promišljanje i planiranje u rasponu od nekoliko decenija, a ne nekoliko godina. A što se tiče ovakvih ulaganja, dodaje zagrebački analitičar, ne bi trebalo iz vida izgubiti to da Kina, naravno u prvom planu ima svoje jasne interese. Kao i to da će njena politika, uključujući i onu razvojnu, ekonomsku, pa i politiku investiranja, pre svega biti usmerena na postizanje tih ciljeva.
Održiv balans među interesima
„To nikako ne znači da od saradnje s Kinom treba bežati“, dodaje Jakić. „Štaviše, i mala zemlja poput Hrvatske može s jedne strane da bude zanimljiva ogromnoj Kini, ali s druge, u prihvatanju kineskih investicija mora da pronađe način da realizuje i zadovolji i sopstvene interese. Ključ uspešne saradnje leži u pronalaženju i održavanju balansa između kineskih i sopstvenih interesa.“
„Pri tome ne bi trebalo nasedati na floskule tipa: Hrvatska je članica EU, i ako već prihvata nečije investicije, onda to mogu biti samo evropske. Niti mogu, niti moraju“, smatra Tomislav Jakić. Hrvatska, dodaje, u svojim odnosima sa svetom, u svim područjima, jednostavno mora da polaziti od ključnoga načela pune ravnopravnosti i zadovoljavanja uzajamnih interesa. Ali Jakić pritom nije sklon da oceni da na hrvatskoj političkoj sceni zaista i ima onih koji to shvataju i koji bi to bili u stanju sprovedu.