Hrvatska nije gubitnica arbitraže

Iako je arbitražna odluka i u Hrvatskoj i u Sloveniji u prvi mah protumačena kao veliki trijumf Slovenije i težak poraz Hrvatske, detaljniji uvid u odluku otkriva da situacija ipak nije tako crno-bela. Kada je reč o najvažnijem pitanju, izlazu Slovenije na otvoreno more oko čega su stavovi bili potpuno podeljeni, arbitražni sud definisao je slovenačku vezu s otvorenim vodama.

Ali tu je i jedna ključna odredba zbog koje se i Slovenci ljute: sud nije Sloveniji dodelio teritorijalni izlaz na otvoreno more, iako je to bio ključni zahtev zbog kojeg je Ljubljana krajem prošle decenije i krenula u blokadu Hrvatske koja je okončana dogovorom o arbitraži.

Slovenačka veza s otvorenim morem, široka 2,5 i duga 12 nautičkih milja, osiguraće Sloveniji slobodan komunikacioni režim, što uključuje slobodnu plovidbu i prelete. Ali to područje ostaje hrvatsko teritorijalno more, samo što je hrvatski suverenitet na tom delu mora ograničen. Hrvatska je i dalje dužna da odgovori na pozive u pomoć na tom području, a slovenačka strana na tom području neće smeti da ribari, niti ekonomski da eksploatiše podmorje – a Hrvatska sve to može i sme.

Katastarski uspeh Hrvatske

Situacija u vezi s razgraničenjem po kome je samo jedna četvrtina Piranskog zaliva pripala Hrvatskoj, nešto je nepovoljnija za Zagreb. Ali ako se uzme u obzir da je Hrvatska dobila levu obalu Dragonje, kao i Svetu Geru i područja na levoj obali Mure, onda je teško reći da je arbitraža Sloveniji dodelila sve, a Hrvatskoj ništa.

Analitičar Davor Gjenero, dugogodišnji hroničar hrvatsko-slovenačkih odnosa, smatra da je odluka arbitražnog suda u najvećoj meri uravnotežena, naročito kada je reč o granici na kopnu. „Osim razgraničenja u Piranskom zalivu, ne vidim nijedan ozbiljniji problem u arbitražnoj odluci“, kaže za DW Gjenero, koji smatra da je arbitražni sud svoj posao odredio na propisan način i u skladu sa svojim mandatom.

Čini mu se da je upravo prilikom razgraničenja na kopnu, Hrvatska ostvarila značajnu političku pobedu. Naime, hrvatska je strana uspela da nametne načelo katastra kao kriterijum za razgraničenje na kopnu, što će za Hrvatsku biti od velike važnosti u drugim sporovima, naročito kada se bude određivala granica sa Srbijom na Dunavu. „Ipak, bojim se da će ovaj veliki uspeh hrvatskog pravnog tima, u ovoj atmosferi verovatno proći potpuno nezapaženo“, zaključuje Gjenero.

Kada je pak reč o slovenačkom izlazu na otvoreno more, famoznom junction, valja imati na umu da je Slovenija i do sada, prema svim važećim međunarodnim konvencijama, imala slobodan izlaz na otvoreno more, dok se arbitražnom odlukom to već postojeće pravo slobodne komunikacije dodatno potvrđuje posebnim režimom. Reč je o rešenju sličnom režimu nesmetanog i neškodljivog prolaza, o čemu je Hrvatska proteklih dvadesetak godina u više navrata Sloveniji nudila poseban sporazum, uz međunarodne garancije. Ali Ljubljana na njega nikad nije pristajala, želeći isključivo svoj, teritorijalni kontakt s otvorenim morem.

Po modelu Gibraltara

Gjenero potvrđuje da slovenački junction nije teritorijalni, jer „sud nije hrvatsko teritorijalno more pretvorio u slovenačko teritorijalno more, što i nije mogao da uradi. Ali to more nije pretvorio ni u međunarodne vode.“ Gjenero upozorava da je „sud morao da odredi slovenački junction, ali Sloveniji pritom nije dozvolio da neograničeno raspolaže hrvatskim akvatorijem. Reč je o solomonskom rešenju, koje je, čini mi se, kopija režima kakav postoji kod Gibraltara. Ne znam ko bi u Hrvatskoj mogao s takvim rešenjem da ima problem, osim onih koji žele da stvaraju probleme“, ocenjuje Gjenero. „Kada je reč o granici na moru, ovo je rešenje uravnoteženije za Hrvatsku od sporazuma Račan-Drnovšek“, smatra analitičar.

Kada se radi o Piranskom zalivu, rešenje kojim je Slovenija dobila tri četvrtine zaliva iznenadilo je i upućene u Sloveniji koji nisu očekivali više od dve trećine. „To je jedina nezgodna stvar u arbitražnoj odluci. Iako se u Hrvatskoj uvek govorilo o ’crti sredine’, niko nije ozbiljno mislio o tome. Ali niko nije mislio ni samo o jednoj četvrtini zaliva“, kaže Gjenero. On objašnjenje takvog ishoda traži ili u neuspehu hrvatskog pravnog tima ili u kontaminiranosti suda. Ali i dodaje da ako se pažljivo pročita cela arbitražna odluka, ostaje mnogo manje prostora za tvrdnje o kontaminiranosti suda.

I šta sad između Zagreba i Ljubljane?

Naši diplomatski izvori koji su hteli da ostanu neimenovani, uveravaju nas da bi arbitražna odluka mogla da postane dobra ishodišna tačka za buduće razgovore Zagreba i Ljubljane. Jer zapravo većina rešenja iz arbitražne odluke prihvatljiva je za obe strane. O preostalim pitanjima ponovo bi se razgovaralo, a u Zagrebu veruju da slovenački premijer Miro Cerar neće moći da istraje na stavu da će razgovarati samo o implementaciji arbitražne odluke. Naši sagovornici uveravaju da postoji prostor za bilateralni dogovor čime bi se izbegla neposredna primena arbitražne odluke, na osnovu koje bi se, uz neke izmene, dogovor mogao postići brzo.

I Gjenero se slaže da postoji manevarski prostor za dogovor Zagreba i Ljubljane, a čini mu se da za to postoji i politička volja na slovenačkoj strani. O tome se među slovenačkim pravnim stručnjacima već razgovara, uprkos činjenici da se situacija u toj zemlji komplikuje. Važni slovenački opinion makeri ne kriju razočaranje arbitražom odlukom, naročito kada je reč o teritorijalnom kontaktu s otvorenim morem. Ishod arbitraže kritikovao je i lider opozicije Janez Janša, tvrdeći da je Slovenija izgubila svoj „izlaz na otvoreno more“.

Na dijalog Zagreba i Ljubljane poziva i evroparlamentarac Ivan Jakovčić, koji takođe smatra da arbitražna odluka može da bude polazište za konačni bilateralni dogovor o graničnom sporu. Jakovčić podseća da slovenačka strana nije ostvarila nijedan od svojih početnih ciljeva, jer je želela ceo Piranski zaliv i teritorijalno more do otvorenog mora, što nije dobila.

„Hteli su i sela iznad reke Dragonje, odnosno Kanala sv. Odorika. Ni to nisu dobili. Smatram da je to osnova za konačni dogovor“, naglašava Jakovčić. On isto tako pozdravlja odmerene izjave predstavnika hrvatske i slovenačke vlade koje pomažu ljudima koji žive uz granicu. „Ova odluka u ovom trenutku ne obavezuje Hrvatsku, ali sigurno može da pomogne da se pronađe konačno rešenje i u tom kontekstu dijalog nema alternativu“, poručuje iskusni istarski političar, koji je do sada pokazao nepogrešiv instinkt kada se radilo o hrvatsko-slovenačkim odnosima.

Hoće li razum ipak da pobedi (burne) emocije, saznaćemo uskoro: već 12. jula kada se u Ljubljani, prvi put nakon objave arbitražne odluke, sastaju hrvatski premijer Andrej Plenković i njegov slovenački kolega Miro Cerar.