Hrvati na izborima u Srbiji
16. jun 2020.
Hrvati u Srbiji, a pre svega u pokrajini Vojvodini gde su najbrojniji, imaće svoje predstavnike na predstojećim parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima. I nad tim izborima visi senka teme proterivanja Hrvata iz Vojvodine tokom devedesetih godina 20. veka, koja je u Srbiji i dan-danas tabu.
S druge strane, tu su i optužbe na račun najstarije hrvatske stranke u Srbiji, Demokratskog saveza Hrvata (DSHV) u Vojvodini, da je monopolizovao kompletan društveni život hrvatske nacionalne zajednice, što u DSHV negiraju.
-pročitajte još: Opozicija zbunjena, za vlast stvari idu u željenom pravcu
Tomislav Žigmanov, predsednik DSHV od 2015. godine, za DW kaže da zbog specifičnog društvenog položaja hrvatske zajednice, koja je „ranjena zajednica“, ta stranka nije imala „luksuz“ bojkota izbora, niti da ide u saveze sa onima koji su Srbiju doveli u ovakvu situaciju „nekonsolidovane demokratije“. DSHV je deo koalicije Ujedinjena demokratska Srbija (Srbija 21, Vojvođanski front, Građanski demokratski forum, Stranka moderne Srbije), na izborima za parlament Srbije, a u Vojvodini, na lokalu i na pokrajinskom nivou, mahom su deo Vojvođanskog fronta (Liga socijaldemokrata Vojvodine, Zajedno za Vojvodinu, Vojvođanska partija, DSHV, Crnogorska partija, Demokratski blok).
„Ušli smo u savez sa onima koji su bili posvećeni demokratskim vrednostima, sa onima koji su nedvosmisleno za Evropsku uniju, za vladavinu prava, ali i koji su oduvek uvažavali političku i nacionalnu pluralnost Srbije, a naročito Vojvodine. Reč je o ljudima koji su doprineli tome da Hrvati u Srbiji počnu institucionalno da se razvijaju kao nacionalna zajednica i da počnu da se uvažavaju njihova prava. S druge strane, svesni smo da u društvu vlada velika apatija, da su ljudi razočarani, ali želimo da ih ohrabrimo“, kaže Žigmanov.
Tomislav Stantić, predsednik Hrvatskog građanskog saveza, pak, za DW ocenjuje da je dosadašnja, tridesetogodišnja dominacija DSHV u ovom trenutku pod znakom pitanja, jer ne izlaze samostalno na izbore, dok se s druge strane pojavljuju neke nove političke snage Hrvata na severu Vojvodine.
„U ovom momentu se pre svega u Subotici pojavio Hrvatski demokratski forum (HDF), s ljudima koji su dugo bili prisutni u hrvatskoj zajednici. Mislim da će borba biti dosta ravnopravna, pa će građanski korpus pre da glasa za HDF, a desnije opredeljeno biračko telo će više biti za DSHV. Ali, dobro je da se u hrvatskoj zajednici posle dužeg vremena oseća neko gibanje i ljudi su se zainteresovali ko se to novi pojavio. Da li je to kratkotrajna zainteresovanost ili nosi težinu – videćemo. Ali, dobro je da postoji opcija građanske provenijencije unutar zajednice koja će biti naspram one koja uvek govori samo o sukobima i ugroženosti, trudeći se da sabiju nacionalne zajednice u torove“, smatra Stantić, koji je optužio DSHV da umesto politike vodi „etno-biznis“.
„Svako novi ko je imao bilo kakve druge ideje bio je proglašavan za sumnjivog. Nije tu reč o nekakvom velikom hrvatstvu, već pre svega o zadovoljenju materijalnih interesa uskog kruga ljudi, još od početka devedesetih. A državi je jako zgodno da na taj način radi s nacionalnim manjinama, da se ne meša u poslove manjinskih političkih elita, gde su uglavnom stalno jedni te isti ljudi, koji se menjaju na funkcijama“, ocenjuje Stantić.
Šešelj kao državna pretnja Hrvatima
Tomislav Žigmanov odbacuje takve optužbe i kaže da politikom može da se bavi svako u hrvatskom nacionalnom korpusu, ali je problem u tome što se ljudi plaše javnog istupanja i zalaganja za interese hrvatske zajednice.
„Sama činjenica da je onaj (Vojislav Šešelj, prim.aut.) koji je osuđen za ratne zločine nad Hrvatima u Vojvodini sedeo u parlamentu, a da njegova stranka bez problema izlazi na izbore, ujedno je i poruka i pretnja pripadnicima hrvatske zajednice u Srbiji. Siguran sam da su zbog toga Hrvati, u Sremu posebno, uplašeni. Ne možemo da razumemo kako u jednoj državi može nesmetano politički da deluje osoba koja je osuđena za ratne zločine. Podsećam da je u programu Srpske radikalne stranke i dalje otvoreno zalaganje za ’veliku Srbiju’. To je problem ne samo za Hrvate u Srbiji, već je i veoma loša poruka za čitav region“, navodi Žigmanov.
-pročitajte još: Ratni zločinci žele u Skupštinu Srbije
On izražava nadu da će se nakon izbora promeniti odnos države prema Hrvatima i dodaje da se nada da će tome doprineti i izbori u Hrvatskoj, koji se održavaju dve nedelje nakon srpskih izbora.
„Odnosi između Srbije i Hrvatske veoma su važni i za položaj hrvatske i srpske manjine u dve države. Kada postoji normalna komunikacija između država, svi od toga imamo beneficije. Mi bismo voleli da naš položaj, da se naši legitimni interesi zadovoljavaju po automatizmu, a ne da zavise od odnosa između dve države, ne da budemo moneta za potkusurivanje u odnosima između Srbije i Hrvatske“, poručio je Žigmanov.
Nepodobni građani
Željko Stanetić iz nevladine organizacije Vojvođanski građanski centar, koja je sprovela istraživanje „Nepodobni građani“ o proterivanju Hrvata iz Vojvodine, za DW kaže da je najteža stvar u čitavom procesu bila pronaći ljude koji su voljni da podele svoja traumatična iskustva.
„Veliki broj tih porodica danas ne živi u Srbiji, dok su članovi onih koje su ostale uglavnom nevoljni da govore zbog straha koji i dalje osećaju. Pored toga, svakako je bilo izrazito teško krenuti skoro od nule, budući da je dostupnih podataka o opsegu tih dešavanja veoma malo. Srbija se pitanjem proteranih stanovnika hrvatske nacionalnosti, kao i drugim pitanjima vezanim za ratnu prošlost, gotovo uopšte ne bavi. Možda odnos institucija Republike Srbije prema onome što se dogodilo Hrvatima u Vojvodini najbolje odslikava prisustvo Vojislava Šešelja u prethodnom sazivu republičkog parlamenta, a po svemu sudeći i budućem, iako je pravosnažno osuđen na deset godina zatvora pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove, upravo za progon i deportacije Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva iz Vojvodine“, navodi Stanetić.
Prema njegovim rečima, pitanje odgovornosti za proterivanje dela sugrađana praktično je zaboravljeno od svih. „O toj temi se eventualno govori na godišnjicu okupljanja radikala u Hrtkovcima 1992. i govora Vojislava Šešelja o podobnim i nepodobnim građanima. Zato je odgovornost organizacija koje se u Srbiji bave pitanjima vezanim za dešavanja tokom rata još veća i na njima ostaje da ne dopuste da sećanje na ove događaje potpuno nestane“, smatra Stanetić.
Inače, u Hrtkovcima je Šešelj u svom ciničnom maniru 2018. godine kupio kuću. „Hrtkovački sindrom“ je izraz poznat kao metafora za proterivanje Hrvata iz Vojvodine, tokom devedesetih godina prošlog veka. U toj kući je prošle godine održan i kongres radikala, na kojem je Šešelj ponovo izabran za predsednika stranke.
„Neke nove generacije – koje neće mrzeti“
Marija Šeremešić iz Udruženja građana „Urbani Šokci“ iz Sombora kaže za DW da se u rad tog udruženja ne unosi politika i dodaje da svi imaju pravo na slobodno mišljenje, ali niko nema pravo da nameće svoju volju ili uverenje.
„Svaka osoba ima pravo da izađe na izbore, ako ne remeti i ako ne vređa, ako ima konstruktivno mišljenje – neka, i treba da ide. Ja, međutim, ne podržavam rasprave između više stranaka unutar jedne nacionalne manjine, ne podržavam tu mržnju, te teške reči. Meni je to strano. Nisam zadovoljna stanjem unutar hrvatske nacionalne manjine, jer smatram da nas ta taktika ’zavadi pa vladaj’ samo unazađuje. Trebalo bi sve da bude mnogo transparentnije, teritorijalno zastupljenije, barem da se podnosimo između sebe“, kaže Marija Šeremešić.
Ona navodi da je zadovoljna podrškom koju im pruža Grad Sombor i dodaje da ne oseća bilo kakve probleme u tom gradu. „Poštujemo državu u kojoj živimo, a svugde ističemo da smo to što jesmo. S druge strane, uvek ima onih koji žele da mržnja prevlada. Tenzije će trajati, jer – istorijski gledano – ponavljamo iste greške i slabo učimo iz istorije. Dokle god nacionalnost bude glavno opredeljenje da li ću nekoga da volim ili neću da volim, mržnja će se prenositi na mlađe i uvek će se vraćati. Neke stvari se moraju ostaviti iza sebe. Jeste teško, sigurno je da je teško, nekome više, nekome manje, ali potrebne su nam neke nove generacije koje neće mrzeti“, poručuje Marija Šeremešić.