Hrabar izbor Berlinala
Još na početku večeri predsednik žirija na Berlinalu,Tom Tikver, je na pitanje „Da li će biti iznenađenja", odgovorio: „Pola-pola."
Ona polovina koja nije iznenadila bilo je dodela Srebrnog medveda Vesu Andersonu za animirani film „Ostrvo pasa". Kultni filmski reditelj još jednom je dokazao – možda ovoga puta više nego ikad – da ima nepogrešiv osećaj za filmske detalje.
Ona iznenađujuća polovina bila je objava da je osvajač Zlatnog medveda film „Ne dotiči me". Debitantski film rumunske umetnice i filmske rediteljke Adine Pintilie nikako se ne može podvesti pod kategoriju „izbor publike". U njemu ima eksplicitnih scena golotinje, ima tela koja odstupaju od normalnih, ima fetiša. Način pripovedanja priče veoma je eksperimentalan i iziskuje od gledalaca mnogo strpljenja.
Pobednički film pritom ne samo da je šokirao većinu festivalske publike: troje od šest članova žirija međunarodnog filmskog časopisa „Screen International" koji je ocenjivao sve filmove prikazane na Berlinalu, tom filmu je dalo jednu od četiri moguće zvezdice.
Nepristrasni predsednik žirija
Od četiri nemačka filma, dva su se našla u užoj konkurenciji za nagradu: „U hodnicima" Tomasa Štubera je, nakon prikazivanja poslednjeg dana festivala, postao miljenik kritike – a i na mene je ostavio utisak. Sigurno je da bi publika pokazala veće razumevanje da je taj film osvojio Zlatnog medveda.
Neki drugi nemački kritičari bili su oduševljeni filmom „Tranzit", adaptacijom romana o egzilu nemačko-jevrejske spisateljice Ane Zegers iz 1944. čiju je radnju reditelj Kristijan Pecold smestio u današnji Marselj. Ali oni koji su spekulisali da će nemački predsednik žirija protežirati nemačke filmove – razočarali su se. Toma Tikvera niko ne može da optuži za patriotsku pristrasnost i to zaslužuje poštovanje.
Film „Ne dotiči me" je priča o Lauri (Laura Benson), ženi u pedesetim godinama, koja više voli da je zadovoljavaju (muške) prostituke, nego da s njima bude zaista fizički intimna. Tu svoju blokadu ona pokušava da prevaziđe uz pomoć različitih seksualnih terapeuta. Među njima je jedna transseksualna prostitutka Hana (Hana Hofman), koja bi da Laurinu seksualnost otključa uz pomoć Bramsa, pokazujući joj pritom sopstveno telo. A tu je i jedan pravi muškarac za pratnju iz Londona, koji se kao terapeut specijalizovao za intimnost i fetiše.
Paralelno i isprepletano u filmu se prate i događaji vezani za dva lika u svojevrsnoj radionici za samospoznaju: Tomas (koga glumi islandski glumac Tomas Lemarkiz, poznat po ulozi u filmu „Blejd Raner 2049") i Kristijan (u stvarnosti Kristijan Bajerlajn, informatičar iz Koblenca, čovek sa atrofijom mišića i osoba koja otvoreno govori o svojim interesovanjima za seksualne eksperimente). I dok Kristijan, uprkos svojim fizičkim nedostacima, ima neverovatno pozitivan stav prema sopstvenom telu, dotle Tomas mora da radi na prevazilaženju svojih inhibicija.
Autorka Adine Pintile deo je scena, ona se pojavljuje kao rediteljkaa koja radi na filmskom projektu o intimnosti, što je u stvari njen lični pristup autoterapiji. Kombinujući glumce sa stvarnim osobama u sado-mazo scenama, rediteljka zamagljuje granice fikcije i stvarnosti, a pritom čini da sve deluje potpuno autentično. Likovi u filmu nose sa sobom duboko umirujuću harizmu i tako stvaraju siguran prostor za istraživanje teme intimnosti.
Otvoreni dijalog
Pre nego što sam odgledala film „U hodnicima", moj favorit je bio „Ne dotiči me", i to ne samo zato što je Adina Pintilie žena koja je napravila film o saglasju. Mnogi će reći da je Berlinale – festival poznat po svom socio-političkom pristupu i visokim kinematografskim standardima – dodeljivanjem nagrade tom filmu još jednom donelo odluku u skladu s političkom korektnošću. Ali ja ne verujem da se žiri rukovodio time. Naravno, nagrada filmu „Ne dotiči me" jeste snažna poruka koja stiže u sred debate „MeToo", ali to je ujedno i estetski snažno delo, ispričano na eksperimentalni način, koje je i na mene, kao i na žiri, ostavilo jak utisak.
Ipak, taj film nije bio moj favorit: previše je puristički, previše nejasan – u stvari čak i komičan za film u kome je uglavnom reč o telu i fizičkoj intimnosti. Ali to je takođe bio film o kome sam najviše razgovarala sa drugima, a to i jeste bila intencija autorke – da, kako je Pintilie rekla na predstavljanju – uključi u tu diskusiju publiku širom sveta.
„Ne želimo samo da nagradimo ono što film može, već i to gde film može da nas odvede", rekao je Tom Tikver nakon uručivanja nagrada. Odluka žirija možda nije pobrala aplauze kritike, ali jeste hrabar izbor, važan za budućnost. Nagrada je dodeljena umetničkom, bioskopskom filmu koji bi svaka odrasla osoba trebalo da odgleda.