Holandsko nasilje u Indoneziji bilo je sistemsko

Holanđani se suočavaju sa svojom kolonijalnom prošlošću: „Za sistematsko i široko rasprostranjeno ekstremno nasilje sa holandske strane tih godina i dosledno gledanje u drugu stranu prethodnih vlada, duboko se izvinjavam narodu Indonezije danas u ime Vlade“, rekao je Rute u Briselu. On je naglasio da vlada preuzima punu odgovornost za „kolektivni neuspeh“.

Decenijama negirano nasilje

U decembru 1949. godine holandska televizija donosi reportažu iz Batavije, današnje Džakarte. Iznad palate na Kraljevskom trgu ponosno se vijori crveno-bela zastava. Nešto ranije Holandija je priznala nezavisnost Indonezije – nakon četvorogodišnjeg rata, koji je u Hagu opisan kao serija „policijskih akcija“.

Holandska vlada decenijama je tvrdila da je samo u izuzetnim slučajevima bilo preteranog nasilja. Takve tvrdnje više nisu održive, kaže Gert Ostindije sa Instituta za etnologiju. Danas znamo da se „to ekstremno nasilje nije dešavalo s vremena na vreme, već je bilo deo načina na koji je holandska vojska taj rat vodila.“

„Zaista se radi o grubom nasilju“

Zajedno s drugim istraživačima, istoričar Ostindije predstavio je studiju o borbi za nezavisnost između 1945. i 1949. godine. Ona pokazuje da je holandska vojska sistematski koristila nasilje protiv indonežanske vojske i građana. „Tu se misli na mučenja i zlostavljanja za vreme saslušanja, na proizvoljna pogubljenja zarobljenih vojnika i civila, na pljačke, spaljivanje čitavih sela, dakle zaista se radi o grubom nasilju“, kaže Ostindije.

Tadašnja Istočna Indija bila je oko 350 godina holandska kolonija, sve dok ostrvsko kraljevstvo 1942. nisu zauzeli Japanci. Nakon kapitulacije Japana, Hag je preduzeo sve kako bio ponovo uspostavio kontrolu nad Indonezijom. Koristeći i nasilje. Pritom je stradalo oko 100.000 Indonežana i 5.000 holandskih vojnika.

Poimanje sopstvene nacije kao žrtve

Holanska vlada ne samo da je znala za ratne zločine, kaže istoričar Ostindije, već je i sve to tolerisala: „Kada je reč o ekstremnom nasilju, niko ništa nije preduzeo. A kada niko ništa ne preduzima, onda nema ni prevencije. Tamo su bili predstavnici vojske, pravosuđa, na kraju krajeva i političari. Ali ako niko ne kaže ’to tako ne ide’, onda svako radi šta hoće i to se tamo dešavalo na najgori način.“

Nakon Drugog svetskog rata, u Holandiji je stvorena slika da su žrtve Holanđani koji iz podzemlja pružaju hrabar otpor nemačkim okupatorima. Sopstvena kolonijalna prošlost je potisnuta. Kritičko suočavanje s njom počelo je tek krajem devedesetih godina.

Kritičari studije već se javljaju

Sada predstavljena studija najsveobuhvatnija je te vrste. Još nije bila ni objavljena kada su se javili prvi kritičari. Među njima i Hans van Grinsven iz Udruženja holandskih veterana.

„Slika koja je ovde predstavljena je jednostrano fokusirana na holandsko nasilje, bez stavljanja u širi kontekst i uzimanja u obzir svega što se tamo dešavalo tokom četiri godine. Manji deo vojnika je kriv, to je tačno. To i treba da se kaže, ali je to potrebno i dokazati činjenicama i izvorima. Ali ne bi trebalo da se stvori utisak da su svi koji su se tamo borili za Holandiju neka vrsta ratnih zločinaca. To nije istina”, ističe Van Grinsven.

S druge strane, za Udruženje žrtava holandskog kolonijalizma, studija ne ide dovoljno daleko. Eksplicitnim navođenjem ratnih zločina indonezijskih snaga, relativizuje se krivica holandskih počinilaca, kaže portparol udruženja.

Tokom državne posete Indoneziji, pre dve godine, kralj Vilem-Aleksander se izvinio za nasilje koje su Holanđani počinili tokom rata za nezavisnost. Sada je to učinio i premijer Mark Rute.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.