Hitlerov menadžer za oteta umetnička dela
31. jul 2020.
On piše olovkom u male notese, kratke beleške, kriptografski, kao putopis. Između toga su zabeleške nalivperom s plavim mastilom, skraćenice o važnim osobama, skice slika starih majstora koje je pogledao. Od jula 1939. direktor drezdenskog muzeja Hans Pose (na naslovnoj slici krajnje levo) nalazi se na tajnoj misiji. Hitler ga je lično imenovao za posebnomg opunomoćenika za planiran Firerov muzej u Lincu.
Na svoje prvo putovanje u svojstvu inspektora Pose kreće 5. jula 1939. Vozom putuje za Minhen, u zgradu koja najpre služi kao skladište za oteta umetnička dela. Bira prve slike i nekoliko dana kasnije putuje u Linc u Austriji, u grad Adolfa Hitlera. Tamo se sastaje sa lokalnim načelnicima, kako je to akribično i zapisao u svoj notes od kojeg se nije razdvajao.
Hitlerov ured rajhskancelara je pre toga telegrafom poslao poruku da Poseu pruže svu moguću podršku. „Hitler mu je dao strahovito velika ovlašćenja", kaže Suzana Brogi, upravnica Nemačkog umetničkog arhiva u Nirnbergu gde se nalaze Poseove tajne putopisne beleške i gde su ih stručnjaci proučavali. „Pose je znao da je morao da se kreće u krugvma ljudi zaposlenih u muzejima" - i lično je upoznao elitu NS.
Glavni Hitlerov dobavljač umetničkih dela
Desetog jula 1939. Pose putuje dalje u Beč. Tamo posećuje centralno austrijsko skladište umetničkih dela oduzetih Jevrejima. Već 1938, odmah nakon pripajanja Austrije Nemačkom rajhu, rukovodstvo NSDAP (Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija)je konfkskovalo hiljade umetničkih predmeta. Mnogi su oteti Jevrejima. „Više od 8.000 komada“, beleži Hans Pose svojim teško čitljivim rukopisom pod ovim datumom.
Beleške su važne za njegove obračune. Pose šalje sve račune Kancelarskom uredu Rajha u Berlinu: putne karte, troškove jela i pića s poslovnim partnerima, ulaznice za „Veliku umetničku izložbu u minhenskoj Kući umetnosti“, napojnice. Odseda samo u najotmenijim hotelima, na primer, u hotelu Ric u Parizu ili Grand Hotelu u Krakovu. Skupe kožne rukavice (29 RM – rajhsmaraka), bombonjere ili njegove omiljene cigare spadaju u njegove privatne izdatke. Njih je Pose pruski korektno platio iz svog džepa. A Hitlerov ađutant Martin Borman unapred mu je za putne troškove isplatio 10.000 RM.
Na svom putovanju od jula 1939. do jeseni 1942. Pose vodi precizne beleške. Pet njegovih malih notesa i jedan službeni dnevnik su tri godine analizirani u sklopu istraživačkog projekta u Germanskom nacionalnom muzeju. To je kulturno i istorijsko blago koje se sad može videti i u digitalnom obliku. I važan izvor za istraživanje umetničkih dela koja su oteli nacisti, a koja su zhvaljujući slučaju Gurlit 2013. spektakularno dospela u centar pažnje javnosti.
Menadžer nacističke muzejske politike
Pose je bio pravi čovek za Hitlerov san da uđe u istoriju kao veliki umetnički mecena. Svoje ambicije da postane slikar brzo je napustio za vreme studija istorije umetnosti u Beču. Njegove slike nisu odgovarale njegovim predstavama o kvalitetu. A to je i biografska paralela s neuspelim slikarom Adolfom Hitlerom.
Godine 1910. je tada 31-godišnji Pose imenovan za direktora ugledne Državne galerije slika u Drezdenu. Ubrzo je privukao pažnju umetničke javnosti: ambiciozno je proširio muzejsku zbirku, zauzimao se za dolazeće moderno slikarstvo i pomagao umetnicima poput Oskara Kokoške. 1922. je u njemačkom paviljonu na Bijenaleu u Veneciji izložio dela slikara Kokoške, koji nije bio miljenih konzervativnih umetničkih kritičara.
I pored oštrih kritika lokalne NSDAP on ostaje veran svojim načelima nabavljanja umetničkih dela i njihovog prebacivanja u Drezden. Izlagao je i mnoga dela koja su nacisti kasnije proglasili "izopačenom umetnošću", ne bojeći se prisilnog psnzionisanja u martu 1938. Više je nego čudno to što Hitler baš tog spornog direktora muzeja opunomoćio za nabavljanje umetničkih dela.
Otimanje od jevrejskih porodica
Tri godine, od 1939. do 1942, Pose u svojstvu glavnog opunomoćenika za nabavljanje umetničkih dela za „specijalan projekat Linc" putuje po zemljama koje su okupirali nacisti. Po njegovom nalogu vredne slike, skulpture i zbirke porcelana prelaze u muzejsku zbirku za Hitlerov muzej, kako kaže Birgit Švarc, istoričarka umetnosti koja je bila u istraživačkom timu.
Samo u centralnom skladištu u Beču nalazila su se umetnička dela koja su vredela milione: oteta i zaplenjena od uglednih jevrejskih porodica kao Rotšild, Gutman, Polak, Goldman, Volf. Hans Pose je sve beležio do u tančine. Zato su njegove sveščice ključni dokumenti u istraživanju o otetim umetničkim delima, kaže Birgit Švarc u razgovoru za DW. „Ova edicija pokazuje kako je Pose, koji je u Hitlerovim očima bio najbolji nemački kustos muzeja, postao glavni menadžer Hitlerove muzejske politike."
Pose je kao kustos muzeja priznat u koji je priznat u čitavoj Evropi bio veoma dobro umrežen. Do kontakata sa kolekcionarima umetničkih dela dolazio je preko Hansa Haberštoka, koji ga je Hitleru i predložio kao poverenika. „Haberštok je, po zanimanju bio trgovac umetničkim predmetima, ali on je i u drugim ulogama radio lično za Hitlera", kaže Švarcova za DW. „I on je imao ključnu ulogu u vrednovanju takozvane 'izopačene umetnosti'.“
Ključni dokumenti za istraživanja
Od 1938. na snazi je opšta zabrana rada jevrejskih trgovaca umetničkim delima i galerista. Mnogi moraju preko noći da beće u inostranstvo. Njihove zbirke se bezobzirno krčme. Samo je nacistička finansijska uprava na aukcijama prodala 16.558 predmeta. I od toga je profitirao glavni nabavljač Pose. Ali, on kupuje dela i od vlasnika u inostranstvu koji nisu bili Jevreji.
Po Hitlerovom nalogu on putuje u Veneciju, Firencu, Pariz, Varšavu i Krakov. Kupuje dela Ticijana, Rafaela, Kanaleta, Rubensa, Rembranta, vredna milione. Po završetku rata u maju 1945. mnoga od tih dela su našli saveznici i to u rudniku soli Altausze. Prebacili su ih u Minhen u „Centralno skladište".
Ostavština samog Posea, koji je 1942. umro od raka - izgubljena je. Slučajno su 80-ih godina pronađene njegove beleške, kaže Susana Brogi. Ona smatra da je Pose bio „dobrovoljni izvršilac Hitlerovih želja“. „Kad čitamo ove dokumente, potresno je odsustvo emocija kada se nižu vremena, imena, mesta i umetnička dela."
Sve je to sad digitalizovano i može da se vidi na internetu. To je važan istorijski izvor - ne samo za istoričare umetnosti. Poseove beleške pokazuju koliko je velika bila želja direktora muzeja u Trećem rajhu da prošire svoje zbirke vrednim umetničkim delima. Neka od tih dela, namenjenih Hitlerovom muzeju, i danas se nalaze u muzejskim skladištima.