Histerija niskog intenziteta
Ne gasi kameru, dapače
Gurni mikrofon bez stida
Snimi majku kako plače
Snimi oca kako rida
Daj mi sve u krupnom planu
Svaku suzu isplakanu
Daj mi švenk na pustu sobu
Onda rez - vijenac na grobu
I to je to, udarna vijest
Gasi to pa idemo jest
Hladno pivo – „Udarna vijest”
Nerešeni slučaj ubistva pevačice Jelene Marjanović odavno je počeo da briše granice između stvarnog događaja i rijaliti emisija. Disekcija privatnog života žrtve i ljudi u njenoj okolini, spekulacije o počiniocu koje su prerasle u osudu pre podizanja optužnice, izostanak skrupula kada je reč o žrtvinom maloletnom detetu i neprestano curenje detalja istrage ili njihovo izmišljanje postali su svakodnevna hrana čitalaca i jedna od najsramnijih epizoda u istoriji domaćeg žurnalizma.
U normalnim okolnostima ubistvo je tabu a prema žrtvi i njenoj okolini odnosimo se saosećajno. Znamo da je nemoralno, pogrešno i društveno neprihvatljivo da izvlačimo bilo kakvo zadovoljstvo iz tog čina. Svi smo toga u manjoj ili većoj meri svesni, ali fenomen prostačkog razvlačenja slučaja u medijima opstaje, namećući čitav niz pitanja.
Zašto je baš ovo ubistvo postalo dežurna tema? Zbog čega lešinarski pristup slučaju uopšte ima publiku? Zašto se mrštimo na novine koje seciraju žrtve, mikroskopski nam uveličavajući svaki deo njihove intime ili je prosto izmišljajući, a tabloidi i dalje imaju čitaoce i drže iste teme u žiži mesecima i godinama?
Tabloidizacija zločina nas otupljuje tako što igra dvostruku ulogu. S jedne strane imamo napadno zgražavanje nad svakim aspektom ubistva: zasuti smo bombastičnim, predimenzioniranim naslovima kojima dominiraju pridevi ŠOKANTNO, SKANDALOZNO, DRAMATIČNO.
S druge strane, nakon deklarativne indignacije, pruža nam se obilje stvarnih ili izmišljenih detalja opisanih sadističkom preciznošću, lišenih pijeteta prema žrtvi. Omogućeno nam je da iza zaštitnog stakla posmatramo svaki aspekt ubistva kao da je reč o detektivskoj seriji. Podstaknuti smo da zamišljamo do detalja, da rekonstruišemo događaj kao filmsku scenu. Na kraju se neminovno uživljavamo do te mere da se projektujemo i u ulogu žrtve i u ulogu zločinca, pokušavajući da rekonstruišemo njihova osećanja. Tabloidi zločin pretvaraju u proizvod, prepakuju ga tako da umesto saosećanja izazovu uzbuđenje zbog kojeg ne moramo da osećamo krivicu. Samo se informišemo, zar ne?
Deo javnosti simulira distancu u odnosu na tabloidno novinarstvo tako što se nad njime zgražava, i to je izazov kojem je istinski teško odupreti se. Razlog što ono i dalje nalazi publiku leži tome što je ogroman broj ljudi u stanju da održi takozvanu kognitivnu disonancu – da istovremeno bude skeptičan prema novinama koje čita jer je svestan da su informacije koje dobija strahovito iskrivljene, i da se i dalje ponaša kao da su glavne teze istinite.
Postoji više uzroka te pojave, ali dominira taj da ogromna količina informacija i teškoća da se sve one filtriraju okreće čitaoce mejnstrim medijima uzdajući se u to da je ono što čita većina ipak najpouzdanije, i da su čak i iskrivljene informacije bolje od odsustva informacija.
Mada je primamljivo zaleteti se na tabloide, ipak je potpuno pogrešno svesti čitavu pojavu prepakivanja ubistva u rijaliti samo na njih. Mediji ne postoje u vakuumu nego predstavljaju sastavni deo društva u kojem funkcionišu. Masovni voajerizam koji aktivno podstiču nije pojava koja diktira njihov sadržaj: upravo je obrnuto, sadržaj je nametnuta tema koja čitaoca prilagođava sebi. Odsustvo skrupula nije nekakvo pomanjkanje vrednosnog sistema, ono jeste novi vrednosni sistem, poželjan zato što je podudaran sa dominantnim tehnikama vladavine.
Zgražavanje nad tabloidima, starletama i rijalitijima kao simbolima dekadencije društva je pogrešno usmereno zato što su oni samo manifestni deo sporog procesa promene vrednosti. Nije normalno imati skupštinu kakva je naša i predsednika kakav je naš, a nemati njihove pandane u raznoraznim zadrugama i velikim šefovima. To su samo derivati onoga što je u političkoj sferi norma najmanje sedam godina.
Svaki autoritarni sistem – što Srbija nesumnjivo jeste – nastoji da stvori poželjnog pojedinca. Poželjan čitalac u Srbiji je u stalnom stanju histerije niskog intenziteta. Od nas se očekuje da smo konstantno šokirani, zgroženi, zgađeni. Takvi se lako uklapamo u modus lova na veštice. Mediji su tu da nam prenesu ko je dežurna meta, šta su njeni gresi – stvarni ili izmišljeni – a na nama je da se smestimo u poziciju pravednika i budemo gnevna rulja željna linča.
Nekada će to biti nepobitni krivci, poput ovogodišnjih ubica žena na javnom mestu, pred očevicima, ali nekad će nam umesto njih poturiti novinare KRIK-a, Rodoljuba Šabića, bilo koga ko je javno dovodio u sumnju Vođinu sposobnost da hoda po vodi i dodirom leči leprozne. Čitalaštvo će lako prepoznati uvežbane uloge i odigrati onu koja se očekuje od njega.
Naravno, daleko od toga da tabloidioti i njihovi stranački koordinatori imaju nekakav veliki zli plan za oblikovanje javnog mnenja – ta se rabota kod nas u najvećoj meri i dalje svodi na polunasumično pritiskanje dugmića u želji da se dobije povoljan rezultat. Vrednosti političke klase prosto cure naniže, kao i svaka druga telesna tečnost.
*Sociolog Dario Hajrić, 1983, piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.