Hirošima: Ostao je samo pepeo

Sećanja sve do danas žive u Lumeru koji je, inače, poreklom iz Kelna. U Japan je otišao kao misionar. U avgustu 1945. godine živeo je u predgrađu Hirošime. I posle najgoreg dana svog života, nastavio je da živi u Japanu.

Eksplozija za vreme molitve

6. avgusta 1945. godine u Hirošimi je bilo nesnošljivo vruće. Već u ranim jutarnjim satima temperature su iznosile više od 30 stepeni Celzijusa. Otac Klaus Lumer izašao je u dvorište katoličke škole i obavljao tradicionalnu svakodnevnu molitvu. Odjednom je čuo zvuk koji mu je privukao pažnju.

„U 8 i14 najpre sam čuo zvuk koji obično proizvodi bombarder B 29. A onda se desilo ono što jednostavno nisam mogao da razumem. Blesnulo je nešto jače od samoga sunca; učinilo mi se kao neka vrsta polukugle. Ja sam instinktivno pomislio da se radi o običnoj bombi koja je eksplodirala iza nekog okolnog brda.“

Sve je zadrhtalo

No ono što je Klaus Lumer tog jutra ugledao, nije bila obična bomba. Radilo se o detonaciji atomske bombe svega četiri kilometra dalje od njega - u centru Hirošime. Lumer je potražio skrovište u dvorištu. Potrčao je niz stepenice pravo u podrum. Tako je, u poslednjem trenutku, uspeo da se spasi.

„Nakon što sam ugledao tu zaslepljujuću svetlost, obuzeo me je talas toplote. A onda pritisak. Cela kuća je zadrhtala, crep je padao poput kiše, a prozorska stakla su se porazbijala. Čitava kuća bila je okružena komadićima stakla i delovima crepa,“ kaže Lumer.

Crna kiša

Nedugo nakon toga BBC je prvi objavio vest: SAD su bacile atomsku bombu na Japan. U samoj Hirošimi ljudi o tome ništa nisu slutili. Da bi dobio jasniju sliku šta se dogodilo, Klaus Lumer se popeo na brdašce – u blizini kuće. Odozgo je video kako cela Hirošima gori. Primetio je još nešto.

„Do tada je nebo bilo sasvim vedro. Ali odjednom, kada sam stajao na tom brdu, video sam kako se crni oblaci stvaraju na nebu i počela je da pada kiša. Ono što me uplašilo bila je, međutim, činjenica da se kiša činila sasvim crnom. Bila je puna pepela koji je podigao uragan u gradu i koji se sada vraćao na zemlju u obliku te crne kiše“, priča Klaus Lumer.

Užasni prizori

Kada se nakon nekoliko minuta vratio u školu, zatekao je prve žrtve koje su nekako uspele da se dovuku iz grada. Prizor je bio užasan – koža im je visila kao krpa sa kostiju, platno njihove odeće delimično se stopilo s kožom. Sveštenici su reagovali brzo; trpezarijski sto pretvorili u sto za lečenje i počeli su da rade na zbrinjavanju povređenih. I dalje nisu mogli da shvate šta se zapravo desilo. Jedino što su znali jeste da je pomoć bila hitno potrebna. Nekoliko sveštenika uputilo se u grad. Na putu su nailazili na gomile povređenih koji su očajnički pokušavali da beže. Prizor u gradu bio je užasan - neopisiv. Na sve strane je gorelo. Kuće i prodavaonice su se rušile, a među ruševinama ležali su mrtvi i povređeni.

„Tu je bilo nekih tridesetak, četrdesetak, vojnika pod punom uniformom koji su do pola izgoreli. Oni nisu vrištali, nisu čak ni plakali, samo su mrmljali „misumisumisu“, dakle „vode, vode, vode“. Uspeli smo da im pomognemo, jer je u blizini bio bunar iz kojeg smo mogli da zahvatimo vodu i da im je damo. No, šta je nas nekolicina zaista mogla da učini? Bilo je potrebno na stotine, ma na hiljade ruku da bi se transportovali oni najgore povređeni,“ priseća se Lumer.

"Čišćenje" grada od leševa

Čitava dva dana sveštenici su proveli u devastiranom gradu. Potom je japanska vojska hermetički zatvorila celu Hirošimu i poslala svoje vojnike u grad.

„Njihov zadatak je bio da izvuku leševe do kojih su mogli da dođu i bace ih na jednu veliku gomilu. Zatim bi ih polili benzinom i zapalili. Pepeo je sve što je ostalo od tih jadnih ljudi. I danas se vode kao nestali. Oni su dakle osmog avgusta na taj način 'očistili' grad od trulih leševa“, kaže Lumer.

Posle svega, ipak dalje

Sveštenici su se tako 8. avgusta premoreni vratili u svoju kuću. Tamo ih je međutim dočekao zadatak - sličan onome koji su obavljali vojnici. Devojčica iz susedstva, koju je Lumer učio da svira klavir, stajala je pred njima. Otac joj je poginuo.

Lumer je organizovao slamu i drveće za lomaču. Onda je ispunio molbu majke i ćerke i pomogao im da "uklone posmrtne ostatke".

„To je bio smrad koji ću celoga života pamtiti i koji jednostavno nikome ne mogu da opišem. Ali na izvestan način, koliko god grozno to zvučalo, postanete imuni i ojačate na tako groznim stvarima. Videti kako ljudi nakon takve katastrofe ponovo sve grade zaista je fascinantna priča o ljudskom životu“, kaže sveštenik Klaus Lumer.

Autorke: Silke Balveg / Azra Avdagić

Odgovorna urednica: Sanja Blagojević