Hiljade slučajeva zlostavljanja u Protestantskoj crkvi

„Ovo je mračan dan za Protestantsku crkvu u Nemačkoj“, kaže Detlef Cander. „Danas bi u stvari trebalo da zvone sva zvona i da se zastave spuste na pola koplja.“ Cander je danas ušao u šezdesete, a kao dečak je bio žrtva seksualnog zlostavljanja u crkvenim institucijama. Dobio je reč odmah nakon predsednice Saveta Evangelističke crkve u Nemačkoj (EKD), Kristen Fers i Zanders kaže: „Ali, za pogođene je ovo dobar dan.“

Za Evangelističku odnosno Protestantsku crkvu to je bio dan moralne katastrofe: nakon detaljnog istraživanja biskupija i zajednica širom Nemačke, stručnjaci su utvrdili da je broj slučajeva seksualnog zlostavljanja maloletnika kod njih na istom nivou kao i u Rimokatoličkoj crkvi. A utvrđeno je i to da u Protestantskoj crkvi još uvek nema prave želje za suočavanje s tim zločinima.

Barem trostruko više

Već duže vreme se zna za Candera i to da je on kao dete godinama bio seksualno zlostavljan u jednom domu pod upravom Protestantske crkve. Njegovo prisustvo na predstavljanju istraživanja „Seksualno nasilje i drugi oblici zlostavljanja u Evangelističkoj crkvi i dijakonijama u Nemačkoj“ daje dodatnu težinu tim otkrićima. On kaže: „Počnite konačno nešto! Ozbiljno shvatite pogođene! Nemojte i danas da se prema njima ponašate kao prema žrtvama!“ Sve to zvuči kao optužba.

Na gotovo 870 stranica izveštaja navodi se da je u proteklim decenijama bilo najmanje 2.225 žrtava i 1.259 osumnjičenih počinilaca. Ali, to je samo „vrh ledenog brega“, kaže Martin Vaclavik, profesor socijalnog rada na Visokoj školi u Hanoveru, koji je bio rukovodilac tog istraživanja. Njegova gruba procena glasi da je i broj žrtava i broj počinilaca verovatno trostruko veći – oko 9.355 maloletnih žrtava i oko 3.500 krivaca. Od utvrđenih zločina, dobra trećina su pastori ili drugi ljudi iz Crkve. A krivična dela su se dogodila u svim institucijama Protestantske crkve – u dečijim domovima pod njihovom upravom, baš kao i u institucijama dijakonije i u župama.

Teško licemerje osobitost čitave Crkve

Vaclavik ne samo da nabraja zločine, on je prisiljen i da gotovo nečuvenim rečima kritikuje kompletnu Protestantsku crkvu u Nemačkoj. Kaže da u njoj postoji „institucionalna tromost“ i „patologizacija pogođenih“, da ima „zamućivanja i prebacivanja odgovornosti“ i da to nije samo stvar pojedinaca, već „institucionalni fenomen“ Evangelističke crkve. Drugim rečima: niko nije kriv, a ako jeste, to je uvek netko drugi. Vaclavik se suviše često susretao s predstavom zvaničnika protestantske crkve da su oni „ona bolja Crkva“, da je u njoj rašireno „idealizujuće samopoimanje“. Pritom naglašava da je „strukturalna osobina Evangelika“ da šire iluziju harmonije uz nesposobnost da se suoče sa sukobima u „miljeu bratstva“.

Nije preterano reći da Protestantska crkva u Nemačkoj nakon predstavljanja ovog izveštaja više neće, a i ne sme da ostane onakva kakva je bila. Mnogo godina je bila u senci ogromnog problema u Katoličkoj crkvi u kojoj je skandal sa zlostavljanjem izbio još 2010, pa onda i 2014, sve do 2018. Čak tri godine pre Protestantske crkve koja e to uradila tek u decembru 2023, Katolička crkva je dogovorila jedinstvene kriterijume obrade slučajeva s Nezavisnim povereništvom za slučajeve seksualnog zlostavljanja dece (UBSKM) iz Berlina.

Celibat nije glavni problem

Sve to otvara još mnogo pitanja: dugo se baš od protestantskih vernika moglo čuti da je u Katoličkoj crkvi očigledno problem celibat i njihovo strogo viđenje seksualnog morala, na primer kod homoseksualnosti.

Pritom je znakovito to da su najspektakularnije ostavke u Protestantskoj crkvi doše od dve vodeće i istaknute predstavnice crkve: 2010. je u Hamburgu ostavku dala Marija Jepsen, inače prva luteranska biskupkinja u čitavom svetu koja je to postala 1992. Kako se čini, ona je znala o seksualnom napastovanju jednog pastora, ali nije uradila ništa.

A nedavno je, u jeseni 2023. odstupila sa dužnosti i tadašnja predsednica Saveta Evangelističke crkve u Nemačkoj Anete Kuršuc. Ona nije bila optužena za saučesništvo ili zataškavanje, već za loše upravljanje krizom. Gotovo se čini da muški crkveni velikodostojnici imaju veću sposobnost samodiscipline.

Tek na kraju predstavljanja izvešća i imenom je prozvan još jedan visoki zvaničnik Protestantske crkve: Hajnrih Bedford-Štrom koji je do 2021. bio na čelu Saveta crkve. On jest progovorio o seksualnom zlostavljanju maloletnika u Evangelističkoj crkvi, ali tek par nedelja pre kraja svog mandata. On tek treba da objasni kako je moguće da je tek tada saznao za zločine.

„Kako su Katolici mogli?“

Aktuelna vršiteljka dužnosti predsednice Saveta, Kristen Fers, najpre će u različitim crkvenim institucijama da pokrene rasprave o nalazima istraživanja, ali o mogućim posledicama se neće odlučivati pre sledeće sinode crkve koja bi trebalo da bude održana na jesen. Na predstavljanju istraživanja ona je morala i da odgovara na optužbu da je u 20 pokrajinskih Evangelističkih crkava u Nemačkoj suviše često bilo uskraćivanja uvida u lične podatke čime je „svesno“ otežana istraga i zbog čega je tamo bilo nemoguće odrediti tačnije brojke. Fers to objašnjava „nesrećnom nemogućnošću“ tih kancelarija crkve.

Tome se pred okupljenima glasno usprotivio Harald Dresling, ugledan psihijatar forenzike koji je takođe učestvovao u istraživanju. Katolička crkva u Nemačkoj je u istraživanju u njenim redovima istražiteljima dala uvid spise 38.000 njenih zvaničnika, uključujući i „istoriju premeštanja“ iz kojih se može zaključiti da li je postojao pokušaj zataškavanja. „Takve brojke kod Evangelističke crkve“, kaže Dresling. Predstavnik žrtava, Detlev Cander doduše može da posvedoči da u Evangelističkoj crkvi nema jasne vertikalne hijerarhije, jer je to svojevrsna „federacija“ pokrajinskih crkava, ali baš tu strukturu on naziva „osnovom za seksualno nasilje“.

„Ne verujem Crkvi“

Na predstavljanju istraživanja posebno su upečatljiva bila svedočenja žrtava – barem u tome se barem dalje otišlo od Katolika koji na predstavljanju svog istraživanja 2018. nisu pozvali i njih. Ipak, ni žrtvama nije lako da se ponovo suočavaju s onim kroz šta su prošli, pa je tako recimo Katarina Kraht samo teškom mukom i rečima koje su joj stalno zapinjale u grlu, svedočila kako ju je kao devojčicu zlostavljao protestantski svetšenik. Kako je kasnije saznala, ona nije bila jedina: to je bio serijski počinilac koji je silovao još dvanaest devojčica, a možda i više.

Ipak, ona poziva da se ne gleda samo na brojke i na strukture, već da se obrati pažnja na žrtve i to kako da im se pomogne. „I tu na žalost opet čujem da sve ostaje na lepim rečima.“ Jer za žrtve, kako kaže, „Crkva više nije pravi sagovornik“.

Ovaj članak je originalno objavljen na nemačkom jeziku.