Desilo se. Često se o tome spekulisalo. Sada su ekvadorske vlasti britanskoj policiji zaista otvorile vrata svoje ambasade u Londonu i Džulijan Asanž je uhapšen.
To je ruganje vladavini prava i frontalni napad na slobodu medija i slobodu mišljenja, slobodu novinara da objave i neprijatne istine. Niko ne može ozbiljno da poveruje u to da su Britanci godinama u nadzor ambasade ulagali milionski trud, samo da bi se sproveo nalog za hapšenje iz 2012. godine.
Trebalo bi razumeti sledeće: ne postoji ništa protiv Asanža, osim optužbe da osnivač Vikiliksa 2012. godine nije poštovao rok suda da se u okviru puštanja uz kauciju javi policiji. Čak i u Velikoj Britaniji se za tako nešto izriče novčana kazna. Maksimalna zatvorska kazna je dvanaest meseci.
S obzirom na to da je u poslednjih devet godina sloboda Džulijanu Asanžu u velikoj meri bila uskraćena i da je poslednjih sedam godina proveo u maloj sobi bez sunčeve svetlosti u ambasadi Ekvadora, sa sigurnošću se može reći da je to apsolutno neproporcionalno.
Prioritet svetske sile SAD
Sve to može da se razume samo u okviru šire slike: Britanci pomažu svojim američkim prijateljima. Jer, SAD su zatražile izručenje i London će to verovatno uraditi.
Od jeseni prošle godine poznato je da jedan sud u SAD priprema tužbu protiv Džulijana Asanža zbog odavanja tajnih informacija. Ta sumnja postoji već godinama. Potpredsednik SAD Majk Pens je 2017. hapšenje Asanža označio kao „prioritet“ svetske sile. Takođe 2017, u aprilu, Majk Pompeo, koji je tada izbaran za direktora CIA, Vikiliks je označio kao „nedržavnu neprijateljsku tajnu službu“. I uz to zapretio: „to će sada prestati“.
Pompeo je tada mogao da se nada i da preti, jer je u Ekvadoru smenjena levičarsko orijentisana vlada Rafaela Koree. Dok je on bio na vlasti, mali Ekvador zauzeo je stav koji podseća na Davida i Golijata, odlučivši da Asanža stavi pod svoju zaštitu i pored velikog protivljenja SAD.
Korein naslednik Lenin Moreno taj kurs je promenio. Sigurno nije slučajno što je ionako teška situacija Džulijana Asanža u ambasadi postajala sve teža: pre godinu dana mu je zabranjeno korišćenje interneta i telefona. Osim advokata, niko više nije mogao da ga posećuje. A odnedavno znamo, da su –nezakonito – čak i te posete bile pod elektronskim nadzorom.
Već početkom marta se videlo da su SAD pojačale napore kako bi Asanž jednom mogao da bude osuđen: otada je Čelzi Mening ponovo u zatvoru – izvor najpoznatijih informacija o ratu u Iraku i Avganistanu. Zbog tih informacija, Čelzi Mening – koja je do pomilovanja od strane tadašnjeg predsednika Baraka Obame, u zatvoru provela skoro sedam godina – odbila je da svedoči protiv Vikiliksa.
Istina je često neprijatna
Naravno, Vikiliks je neprijatan. Zato što je istina često neprijatna. Posebno za organizacije koje imaju veliku moć i koje svoje poslove rado obavljaju van radara javnosti – kao što su vojska SAD, tajne službe SAD, diplomatija SAD, politika SAD.
Ali pravoj demokratiji je potrebna ta neprijatnost, potrebni su joj građani koji su informisani – pa tako i o stvarima koje vlade nastoje da drže u tajnosti. Džulijan Asanž nikada nije odao tajne. On ih je objavio. Kao što i drugi mediji čine, oni koji dobro rade svoj posao. Od Vikiliksovih materijala su i nemački mediji u velikoj meri profitirali. Zato je vreme da se stane na stranu čoveka koji je taj material učinio dostupnim. Jer, svaki drugi medij bi mogao da bude sledeći.
Bivši nemački ministar odbrane Peter Štruk, Nemcima je angažman Bundesvera u Avganistanu objasnio u međuvremenu čuvenom izjavom: „Nemačka bezbednost se brani i na Hindukušu“. S istim pravom danas može da se kaže: sloboda medija i sloboda mišljenja sada moraju da se brane u Londonu. Od strane svih nas.