Hanau: Žrtve nisu bili stranci
Kakva je razlika u odnosu na početak devedesetih: i tada se u Nemačkoj dogodio talas rasističkog nasilja. U novembru 1992. u Melnu su stradale jedna žena i dve devojke, a u maju 1993. u Zolingenu pet mladih žena i jedna devojčica. U oba slučaja desničarski ekstremisti zapalili su kuće turskih porodica.
I tada su se održavale komemoracije za žrtve tih napada. No, Helmut Kol je odbio da učestvuje na tim skupovima. Savezni kancelar imao je važnije termine, rekao je tadašnji portparol vlade. I još je rekao da ne treba podsticati „turizam saučešća“. Ta formulacija nešto kasnije je ušla u uži izbor za „najgoru reč godine“.
Kolovo razmišljanje verovatno je bilo prilično jednostavno: napadi su smatrani „ksenofobnim“, a sve žrtve su bili stranci. Empatija prema turskim porodicama i svima koji su tada živeli u strahu od novih napada ne bi mu donela glasove na izborima. S druge strane, ona bi ga možda koštala gubitka velikog broja glasova.
Da li je Nemačka danas drugačija?
Naravno da je istinski skandal to što danas u Nemačkoj ponovo (ili bolje rečeno: još uvek) imamo nove žrtve rasističkog nasilja. Ali, bar na prvi pogled, Savezna Republika Nemačka se dalje razvijala u suočavanju sa tom činjenicom. Danas se podrazumeva da se najviši politički predstavnici zemlje pojave na mestu zločina i razgovaraju sa povređenima i članovima porodica stradalih. A činjenica da je komemoracija u Hanauu u sredu (4.3.) održana pod motom „Žrtve nisu bili stranci“ presudan je signal koji je odavno trebalo odaslati.
Zar bi moglo da bude drugačije? Četiri smrtno stradala građanina Hanaua bili su nemački državljani. Većina njih je rođena i odrasla ovde, a 22-godišnji Ferhat Unvar nikada nije ni video kurdsku domovinu svojih predaka. Svi oni su živeli ovde, radili i plaćali porez. Ovde se imali prijatelje i porodice. Ne prezivaju se Miler, Majer ili Šmit, a nisu ni plavi. Ali kao i milioni drugih građana koji potiču iz drugih zemalja, oni su deo ovog društva. I to njegov vredan deo.
Savezni predsednik Frank-Valter Štajnmajer još jednom je održao promišljen i istovremeno borbeni govor usmeren ka demokratiji i protiv mržnje. To je dobro i važno. Ali, da li je to dovoljno?
„Želimo da vidimo dela“
Žrtve, njihove porodice i prijatelji o kojima se u sredu zvečer radilo u Hanauu, najbolje znaju kako se u Nemačkoj doživljavaju isključenost i rasizam. A te dve pojave su stalno vidljive.
Kemal Kočak, vlasnik kioska u Hanauu, koji je lično poznavao većinu žrtava, u svom neformalnom obraćanju pogodio je srž problema: „Ne želim više da slušam reči, već želim da vidim dela. I da se tako nešto više ne ponavlja.“ I još je rekao: „Ne želim da se bojim!“
Apel čitavom društvu
Taj apel koji je Kočak uputio „velikim polugama moći“, zapravo je upućen čitavom društvu: brojne zapaljene sveće, bdenja i komemoracije koje se uživo prenose – sve to može da bude samo znak, ali to nije dovoljno. Potrebno je glasno reći „Ne!“ tamo gde se propagira mržnja. Tamo gde je neko ugrožen ili napadnut na osnovu njegovog izgleda, imena ili jezika potrebna je građanska hrabrost. Ne bilo kada, već tačno u trenutku kada se tako nešto dogodi. I to ne samo od bilo koga, već od svih koji se u tom trenutku nalaze na licu mesta.
Tek kada se to bude podrazumevalo, može da se kaže da je Nemačka zaista napredovala. Jer, tek tada Kemal Kočak i milioni drugih više neće morati da se boje. I tek tada se više neće osećati kao građani drugog reda.