Za svojih 70 godina postojanja Severnoatlantski odbrambeni savez povremeno je zapadao u političku krizu smisla sopstvenog postojanja. Ali uvek se izvlačio iz svih tih svađa i sporova oko zadataka NATO, oko solidarnosti i finansiranja. Ili je čak, kako je to bilo na kraju Hladnog rata, uspevao u velikoj meri i da se promeni. Na kraju se uvek dolazilo do saznanja da je taj odbrambeni savez u interesu svih članica i da bi dalje trebalo da postoji.
Zato je NATO „uspešna priča“ – tu je nemački ministar spoljnih poslova potpuno u pravu. I to je „uspešna priča“ koju bi trebalo nastaviti, jer bez takvog transatlantskog saveza dugoročno gotovo i ne može da se zamisliti bezbednost i Evrope i Severne Amerike.
Pre 50 godina je svađa između Francuske i SAD o odnosima snaga teško pala kompletnom Savezu. Pre 25 godina postavilo se pitanje da li je NATO uopšte potreban nakon raspada Varšavskog pakta. Pre 15 godina, američki predsednik Džordž Buš mlađi podelio je NATO svojim ratom protiv Iraka. Taj spisak mogao bi da se nastavi...
Danas su odnosi u NATO u znaku dubokog nepoverenja između američkog predsednika Donalda Trampa i većine Evropljana. Tramp je bio taj koji je proglasio da je Alijansa nepotrebna, jer je previše skupa. U međuvremenu izgleda da je i on shvatio da je obaveza međusobne solidarnosti u slučaju napada korisna, jer Evropljane vezuje za Vašington. Kritika francuskog predsednika da je NATO „moždano mrtav“ izraz je duboke frustracije. Makron oseća da Evropljani ostaju ispod svojih mogućnosti i da bez potrebe dozvoljavaju šikaniranje američkog predsednika.
Izlaz u razgovoru?
Zvaničnici u centru NATO su doduše pogođeni tom drastičnom kritikom, ali i Amerikanci su shvatili poruku. „Ponekad je potrebno malo buke. Sada bi trebalo da razgovaramo.“ Tako je američka ambasadorka pri NATO Kej Bajlej Hačinson sažela reakcije na izjavu Makrona. Dijalog o boljoj političkoj koordinaciji u NATO može da počne.
I to po ko zna koji put. Oduvek je odnos između transatlantskih partnera bio predmet rasprava i reformi. Zato je francuski predsednik svojim oštrim rečima učinio sve baš kako treba. Destruktivni provokator kao što je Donald Tramp ponekad mora da se isprovocira kako bi se ostvario željeni rezultat. Ono što nije jasno jeste koliko će da potraje ta inicijativa francuskog predsednika. Sutra ili prekosutra Tramp ponovo može da promeni svoje mišljenje. Evo samo jednog primera: najpre je hteo da članicu NATO Tursku ekonomski uništi nakon njenog protivzakonitog napada na severu Sirije. A nakon nekoliko dana, Tramp i Erdogan ponovo bili najbolji prijatelji koji u Siriji sarađuju – upravo sa Rusijom.
Svojom analizom da Evropljani moraju više da urade za svoju bezbednost, jer se oni samo donekle mogu pouzdati u SAD pod Trampom, francuski predsednik je bar delimično u pravu. To mu priznaju i zvaničnici NATO u Briselu. Ali šta iz toga slijedi? Nekakav evropski vojni savez? Naoružavanje evropskih država? Taj put bi bio dugačak. Evropljani će još dugo morati da se pouzdaju u ogromnu vojnu premoć SAD. Atomski kišobran kakav pružaju Sjedinjene Države u stvari nikad i neće moći da se nadomesti.
Jedino što pomaže je dakle sledeće: smiriti se i nadati se da Donald Tramp neće sam da uništi NATO. To uopšte nije nemoguće. Prilikom svog sledećeg napada na strukture NATO, a u osnovi i na same SAD, francuski predsednik trebalo bi pravovremeno da pronađe saveznike. To bi bar mogla da bude uključena vlada u Berlinu, iako neodlučna, pa čak i letargična. To bi kritici dalo veću težinu, a pomoglo bi i da se izbegne nezadovoljstvo među evropskim članicama NATO.